Putovanja su vas oduvek fascinirala. Još kao devojčica maštali ste da postanete besprekorno doterana stjuardesa samo da bi što više putovali. Srećni ste što i vaš muž ima slična interesovanja i njemu ste prepustili da do detalji planira odlazak na put. Jedan od vaših hobija postala je fotografija. Najviše volite da fotografišete portrete, posebno oblik očiju kod slučajnih prolaznika na destinacijama koje obilazite.
Kao turista razmišljate: Uvek je bolje tamo nego ovde, uvek je lepše ovo nego ono i uvek volimo ono što nemamo.
...
Osobe koje najčešće putuju su penzioneri koji svoje slobodne dane provode na mestima o kojima su sanjali dok su zarađivali u mladosti. Putovanje je traganje za srećom, ali najteže je sreću "izvesti na pravi put". Zbog toga turistima se ništa ne zamera, naročito ako im je više od osamdeset godina. Dešava se da baš oni nesvesno prave ture "uzbudljivijim" više nego obično.
Ali svaka grupa kao i vodič je što bi se reklo "slučaj za sebe".
Dugo sam mislila da je dovoljno da me gosti vide i da moj lik bude lako prepoznatljiv u svakom momentu. Kako sam se prevarila, nemate pojma! Svima je poznato da turisti gube novčanike, pasoše, lične stvari , ali najgore što može da se desi turističkom radniku je da mu se gost izgubi u toku pešačke ture. Nestao je. Nema ga već dvadeset minuta. Šta sada da radim? Što baš meni da se to desi? Treba se setiti svih serija Šerloka Holmsa. Potera je počela. Imala sam utisak da detektivska priča traje celu večnost. Pogodite gde je nestao? Gost se priključio drugoj grupi i uopšte nije primetio da ga ja sa ostatkom grupe tražim. Možda je čovek u pravu, možda je u drugoj grupi naišao na ženu svog života. Kada nam se priključio počeo je da se izvinjava i kaže da nije imao nameru da se odvaja. Moram da menjam taktiku. Ne sme više da se gubi i zadržava grupu. Sva sreća hoće da sarađuje, idemo zajedno, ruku pod ruku. Treba da pazim na njega i izigravam obezbeđenje, jer nije u stanju sam o sebi da brine.
Da bi bila moderno obezbeđenje trebalo bi valjano da se istetoviram na obe ruke. Na desnoj ruci jedan veliki krst, što veći to bolje, verovatno to znači da sam "veća" Hrišćanka. Na drugoj ruci lik Švarcenegera iz svakog nastavka filma Terminator. Staviću slušalicu u uho, gledaću levo-desno bez pomeranja glave. Ošišaću se kratko. Muko moja pređi na drugoga!
Gost nastavlja svoj monolog i priču da je bio u Jugoslaviji jako davno i da je posetio akvarijum , fabriku jedrilica i jeo meso od kita. Čoveče, gost ne samo da je promašio državu, već ceo kontinent. Pričao je o svojim kućnim ljubimcima i društvu sa kojim ide na pecanje. Tražio je da kupi suvenir za ćerku, ali ubrzo posle toga setio se da on nema ćerku već sina.Za vreme ručka nije ništa jeo, jer mu unapred dogovoreni meni, nije po ukusu. Zbog demencije nije mogao da se seti šta voli da jede. Ponavljao je često: "Danas je sreda, danas dolazi Luisa kod mene"
Ja sam se pitala "Čemu ovo vodi, ko je njemu dozvolio da putuje" Cela grupa mora da se prilagođava jednoj osobi koja nije u stanju o sebi da brine. Imam utisak da se uzalud trudim oko balansiranja ostatka grupe i pojedinca.
Hajde sada vi budite pametni pa recite!
Kao turista razmišljate: Uvek je bolje tamo nego ovde, uvek je lepše ovo nego ono i uvek volimo ono što nemamo.
...
Osobe koje najčešće putuju su penzioneri koji svoje slobodne dane provode na mestima o kojima su sanjali dok su zarađivali u mladosti. Putovanje je traganje za srećom, ali najteže je sreću "izvesti na pravi put". Zbog toga turistima se ništa ne zamera, naročito ako im je više od osamdeset godina. Dešava se da baš oni nesvesno prave ture "uzbudljivijim" više nego obično.
Ali svaka grupa kao i vodič je što bi se reklo "slučaj za sebe".
Dugo sam mislila da je dovoljno da me gosti vide i da moj lik bude lako prepoznatljiv u svakom momentu. Kako sam se prevarila, nemate pojma! Svima je poznato da turisti gube novčanike, pasoše, lične stvari , ali najgore što može da se desi turističkom radniku je da mu se gost izgubi u toku pešačke ture. Nestao je. Nema ga već dvadeset minuta. Šta sada da radim? Što baš meni da se to desi? Treba se setiti svih serija Šerloka Holmsa. Potera je počela. Imala sam utisak da detektivska priča traje celu večnost. Pogodite gde je nestao? Gost se priključio drugoj grupi i uopšte nije primetio da ga ja sa ostatkom grupe tražim. Možda je čovek u pravu, možda je u drugoj grupi naišao na ženu svog života. Kada nam se priključio počeo je da se izvinjava i kaže da nije imao nameru da se odvaja. Moram da menjam taktiku. Ne sme više da se gubi i zadržava grupu. Sva sreća hoće da sarađuje, idemo zajedno, ruku pod ruku. Treba da pazim na njega i izigravam obezbeđenje, jer nije u stanju sam o sebi da brine.
Da bi bila moderno obezbeđenje trebalo bi valjano da se istetoviram na obe ruke. Na desnoj ruci jedan veliki krst, što veći to bolje, verovatno to znači da sam "veća" Hrišćanka. Na drugoj ruci lik Švarcenegera iz svakog nastavka filma Terminator. Staviću slušalicu u uho, gledaću levo-desno bez pomeranja glave. Ošišaću se kratko. Muko moja pređi na drugoga!
Gost nastavlja svoj monolog i priču da je bio u Jugoslaviji jako davno i da je posetio akvarijum , fabriku jedrilica i jeo meso od kita. Čoveče, gost ne samo da je promašio državu, već ceo kontinent. Pričao je o svojim kućnim ljubimcima i društvu sa kojim ide na pecanje. Tražio je da kupi suvenir za ćerku, ali ubrzo posle toga setio se da on nema ćerku već sina.Za vreme ručka nije ništa jeo, jer mu unapred dogovoreni meni, nije po ukusu. Zbog demencije nije mogao da se seti šta voli da jede. Ponavljao je često: "Danas je sreda, danas dolazi Luisa kod mene"
Ja sam se pitala "Čemu ovo vodi, ko je njemu dozvolio da putuje" Cela grupa mora da se prilagođava jednoj osobi koja nije u stanju o sebi da brine. Imam utisak da se uzalud trudim oko balansiranja ostatka grupe i pojedinca.
Hajde sada vi budite pametni pa recite!
Нема коментара:
Постави коментар