...U toku pešačke ture sa četvoricom gostiju iz Australije koji su na Balkanskoj turi po zemljama bivše Jugoslavije...
- Da li znate šta je najbolje u zemljama bivše Jugoslavije?
- Šta?
- Svako veče svi obuku svoju najskuplju garderobu i idu gradom da se šetaju i prave krugove. Tu su grupice devojaka, parovi sa decom, penzioneri. To traje do kasno u noć. Večeras na internetu napisaću da svi koji žele da posete Balkan moraju da kupe markiranu robu da bi mogli da pariraju lokalnom stanovništvu. Ovo ću da podvučem "Ruku staviti u džep, cigara u drugoj ruci, obavezna je žvakaća guma u ustima"
- Ovde muškarci pljuju na ulici i mokre uz drvo. Kod nas u Sidneju takve kažnjavaju. Ovde je potpuna sloboda. Svugde ima pasa lutalica. Vidi ovog malog mešanca prati nas. Nisam video ovakvog ranije
- Bilo bi dobro da ga menjamo sa našim kengurima, bilo bi kao u vicu.
- To je vic kada ženka kengura u Australiji skače i stane na svakih 500 metara i iz stomaka izleti pingvin i povraća ceo dan. U isto vreme na Antarktiku leži kengur, Bolestan. Ima temperaturu i kaže:
"Je..m ti razmenu đaka"
- Ali najveća avantura ovde je vožnja autobusom. Putovali smo autobusom od Budve do Čačka.
Naš vozač je bio totalni ludak koji se dočepao posla za volanom. U velikoj brzini uletao je u slepe krivine, svima je trubio uz put. Muziku koju smo slušali sa CD-a bila je kao po kazni. Vozač je razgovarao sa putnicima i svi su bili kao neka familija. Ali najgore klima nije radila. Prišao sam jednoj devojci koja govori engleski i pitao sam je
- Da li ćemo dobiti novi autobus?
- Zašto, autobus je ispravan, radi
- Kako ispravan kada klima ne radi, temperatura je 33 C. Ovde je kao u gasnoj komori.
Ubrzo samo shvatili da se samo mi bunimo i da svi dahću i hlade se lepezama i novinama.
- U Australiji bi svi putnici zvali advokata da tuže tu prevoznu kompaniju i dobili bi odštetu. Hteli smo da izađemo, bilo je neizdržljivo, ali nismo mogli na sred šume i nedođije.
Uz put smo pravili pauzu. Vozač je rekao da je pauza 20 minuta, ali bila je 40. Na klimu smo i zaboravili. Tu je sreća što smo upoznali momka koji je iz okoline Guče gde smo mi krenuli na festival. On nam je ponudio svoju kuću za iznajmljivanje. Cena nam se učinila prikladno i pristali smo. Jedini uslov nam je bio da klima u kući radi. Dogovorili smo se da nas on svako jutro vozi do Guče.
Kada smo stigli kod njega upoznali smo njegovu mamu koju smo zvali "Gospođa vikler". Imala je viklere na glavi kao moja pokojna baba. Po celoj kući na zidovima su visili gobleni, metar sa metar, nikada nisam video veće dimenzije. To je verovatno vezla dok joj se sušila kosa sa viklerima na glavi. Bile su ikone u dnevnoj sobi i najvažnije posteri Novaka Đokovića na svakom zidu po jedan. Poljubila je poster da pokaže koliko ga voli i ceni. Meni je sve to ličilo na moju baku koja je poreklom sa Sardinije.
- Imali smo novo iskustvo. Ona ne govori engleski, ali dobro glumi i odlično priča rukama. Objasnila nam je da isključimo bojler kada se tuširamo da nas ne ubije struja. To je uradila tako što je pala na pod i nije se pomerala 3 minuta.
- Svaki dan nam je spremala doručak. Shvatili smo da su mali obroci ovde uvredljivi. Nije nam jasno ako svi jedu velike porcije zašto nisu debeli?! Sva gostoljubivost ovog sveta nalazi se ovde na Balkanu.
- Jasna mi je avantura do Guče ali kako je bilo u Guči? pitam ja
- Meni sve to izgleda kao takmičenje "Ko je ovde luđi"
- To ne može da se ispriča
- Cela atmosfera je kao da letiš. Pitao sam se "Da li sve ovo sanjam"? Osećaj potpune slobode.
- To je bila jedna antistres terapija, gde su svi ljudi kao jedno biće. Ne znaš da li je raj ili pakao dok slušaš zvuke trube. Sve što vidiš je nestvarno. O svemu ovome, ne znam da li će nam verovati kada se vratimo kući.
- Da li znate šta je najbolje u zemljama bivše Jugoslavije?
- Šta?
- Svako veče svi obuku svoju najskuplju garderobu i idu gradom da se šetaju i prave krugove. Tu su grupice devojaka, parovi sa decom, penzioneri. To traje do kasno u noć. Večeras na internetu napisaću da svi koji žele da posete Balkan moraju da kupe markiranu robu da bi mogli da pariraju lokalnom stanovništvu. Ovo ću da podvučem "Ruku staviti u džep, cigara u drugoj ruci, obavezna je žvakaća guma u ustima"
- Ovde muškarci pljuju na ulici i mokre uz drvo. Kod nas u Sidneju takve kažnjavaju. Ovde je potpuna sloboda. Svugde ima pasa lutalica. Vidi ovog malog mešanca prati nas. Nisam video ovakvog ranije
- Bilo bi dobro da ga menjamo sa našim kengurima, bilo bi kao u vicu.
- To je vic kada ženka kengura u Australiji skače i stane na svakih 500 metara i iz stomaka izleti pingvin i povraća ceo dan. U isto vreme na Antarktiku leži kengur, Bolestan. Ima temperaturu i kaže:
"Je..m ti razmenu đaka"
- Ali najveća avantura ovde je vožnja autobusom. Putovali smo autobusom od Budve do Čačka.
Naš vozač je bio totalni ludak koji se dočepao posla za volanom. U velikoj brzini uletao je u slepe krivine, svima je trubio uz put. Muziku koju smo slušali sa CD-a bila je kao po kazni. Vozač je razgovarao sa putnicima i svi su bili kao neka familija. Ali najgore klima nije radila. Prišao sam jednoj devojci koja govori engleski i pitao sam je
- Da li ćemo dobiti novi autobus?
- Zašto, autobus je ispravan, radi
- Kako ispravan kada klima ne radi, temperatura je 33 C. Ovde je kao u gasnoj komori.
Ubrzo samo shvatili da se samo mi bunimo i da svi dahću i hlade se lepezama i novinama.
- U Australiji bi svi putnici zvali advokata da tuže tu prevoznu kompaniju i dobili bi odštetu. Hteli smo da izađemo, bilo je neizdržljivo, ali nismo mogli na sred šume i nedođije.
Uz put smo pravili pauzu. Vozač je rekao da je pauza 20 minuta, ali bila je 40. Na klimu smo i zaboravili. Tu je sreća što smo upoznali momka koji je iz okoline Guče gde smo mi krenuli na festival. On nam je ponudio svoju kuću za iznajmljivanje. Cena nam se učinila prikladno i pristali smo. Jedini uslov nam je bio da klima u kući radi. Dogovorili smo se da nas on svako jutro vozi do Guče.
Kada smo stigli kod njega upoznali smo njegovu mamu koju smo zvali "Gospođa vikler". Imala je viklere na glavi kao moja pokojna baba. Po celoj kući na zidovima su visili gobleni, metar sa metar, nikada nisam video veće dimenzije. To je verovatno vezla dok joj se sušila kosa sa viklerima na glavi. Bile su ikone u dnevnoj sobi i najvažnije posteri Novaka Đokovića na svakom zidu po jedan. Poljubila je poster da pokaže koliko ga voli i ceni. Meni je sve to ličilo na moju baku koja je poreklom sa Sardinije.
- Imali smo novo iskustvo. Ona ne govori engleski, ali dobro glumi i odlično priča rukama. Objasnila nam je da isključimo bojler kada se tuširamo da nas ne ubije struja. To je uradila tako što je pala na pod i nije se pomerala 3 minuta.
- Svaki dan nam je spremala doručak. Shvatili smo da su mali obroci ovde uvredljivi. Nije nam jasno ako svi jedu velike porcije zašto nisu debeli?! Sva gostoljubivost ovog sveta nalazi se ovde na Balkanu.
- Jasna mi je avantura do Guče ali kako je bilo u Guči? pitam ja
- Meni sve to izgleda kao takmičenje "Ko je ovde luđi"
- To ne može da se ispriča
- Cela atmosfera je kao da letiš. Pitao sam se "Da li sve ovo sanjam"? Osećaj potpune slobode.
- To je bila jedna antistres terapija, gde su svi ljudi kao jedno biće. Ne znaš da li je raj ili pakao dok slušaš zvuke trube. Sve što vidiš je nestvarno. O svemu ovome, ne znam da li će nam verovati kada se vratimo kući.
Нема коментара:
Постави коментар