Kada napunite 40-tu često presabirate svoj život, gde ste, kako ste, šta jeste i šta niste uradili.
Ove godine proslavili ste 30 godina mature. Čestitam. Sve je to zahvaljujući Nikoli Petroviću koji je to organizovao počevši od januara do juna. Zbog ovog događaja došli su vam školski drugovi iz inostranstva. Po prvi put na proslavu je došao Džoni, "glavna faca" gimnazije, najveći šmeker Zemuna. U njega su bile zaljubljene sve devojčice.
Svi ste došli u restoran u dogovoreno vreme. Jedva ste čekali, uzbuđeni ste. Svi se grlite i ljubite. Organizator Nikola vas pozdravlja i kaže:
- Hvala vam što ste došli, nismo se dugo videli, taman da vidimo koliko smo se podmladili i prolepšali.
Sada ćemo da saznamo koliko muškaraca ovde koristi viagru, a kod žena da vidimo rezultate botoksa na licu. Na početku bilo bi dobro da svako ukratko kaže nešto o sebi, uz pićence, posle ide klopa, a za to vreme nas zabavlja najbolji Ciganski bend u gradu "Ko to tamo peva" Posle pesma za Džonija od Bajage "Moji su drugovi"
Ko će prvi da počne? Evo Bilja na početku stola pa ćemo posle redom.
- Moj život nije nešto zanimljiv. Posle gimnazije završila sam Višu poslovnu školu. Udata sam, imam dva sina, radim u opštini kao referent. Nisam imala hrabrosti da na vreme odem iz zemlje. Sada mi je "sedi gde si, jer kakav si nisi ni za gde si". Družim se sa Dragicom, evo sada je na nju red.
- Ja sam stala na trećoj godini ekonomije, zaljubila sam se i izgubila glavu, ali od tog muža sam se razvela i dugo sam bila srećno razvedena. Ponovo sam se udala za čoveka koji je imao dvoje dece iz prethodnog braka. Ja sam danas domaćica. Idem na jogu, čitam, sa Biljom idem u pozorište, koncerte. Moj muž želi da deca odu iz Srbije i da tamo nastave život. Rade tvoj je red
- Ja sam završio poljoprivredni fakultet, lokal patriota. Živim na selu, 40 kilometara od Beograda. Bavim se voćarstvom. Imam višnje, trešnje, kajsije, breskve. Pravim i prodajem rakiju, imam svoj med. Oženjen sam i imam jednu ćerku. Ja vas zovem da dođete kod mene da probate neprskane jabuke, ali niko da mrdne iz Beograda. Samo vi udišite smog, nervirate se jer putujte na posao dva sata. Zadovoljan sam . Verovatno da sam otišao u inostranstvo bilo bi sve mnogo bolje. Toliko od mene. Sada Ivan neka kaže nešto.
- Ja radim kod privatnika, sve vam je jasno. Nisam hteo da dođem, ali Nikola navalio, dođi, dođi. Ja jedva čekam da čujem Džonija, jer sam uvek hteo da budem kao on. On živi u inostranstvu i on je na konju.
Došao je red na Džonija da i on kaže nešto o sebi. Ustao je, pogledao sve oko sebe i rekao:
- Nikola, hvala ti što si skupio ovu "bandu" večeras ovde. Vi ste mi svi dragi i ja vas sve volim, ali moram da vam kažem da veću količinu da izvinete "sranja" nisam odavno čuo. Pa, vi nemate pojma, vidi se da ne idete dalje od Beograda. Živite u iluziji. Vi ne razumete da nema srećnih emigranata, kao što nema srećnih Cigana, to je isto. Dugo se pitate da li ste kod kuće ili u gostima. Kada sam napustio Srbiju živeo sam u gradu oko 200.000 stanovnika i počeo sam da igram šah kao što sam igrao u gimnaziji. Postao sam instruktor šaha. Tamo niko nije znao da pokrene figure , nisu znali logički da razmišljaju, znaju da je 1+1 = 2 ali niko ne zna da je 2-1=1. Kao đak Zemunske gimnazije i diplome mašinskog fakulteta za njih sam bio doktor bez doktorske disertacije. A oni su za mene mislili da sam sirovina zato što ne znam 30 puta dnevno da kažem "Thank you", 20 puta "Sorry" i 10 puta "Please" . Razlika između mene i vas je što sam često menjao poslove. To mi je prvo bilo čudno, a sada mi je to postalo normalno. A vi se još čudite? Vidim, još čekate državni posao preko veze.
Sve sam radio, ali nikada posao mašinskog inženjera. Na to sam navikao. Neću da se hvalim svojim uspesima. Nisam posao tražio, već sam ga sam stvarao.
Sećam se jednog jutra, probudio sam se rano, jer nisam mogao da spavam. U gradu gde živim ima jedan deo koji me podseća na Zemun, tamo sam otišao tražeći miris Dunava. Bilo je oko 6 ujutru. Sreo sam bivšeg kolegu, Poljaka iz Krakova.
- Pjotr, šta radiš ovako rano?
- Ovde često šetam, ovaj deo grada me podseća na moj rodni grad, a ti?
- I ja se šetam
Nisam mu ništa više rekao, ali on me je provalio.
- Da li znaš šta je prokletstvo Slovena ovde?
- Šta?
- Ceo život su nostalgični
Zato neću više da vas slušam šta pričate. Već mi je muka. Neću da mi presedne proslava mature zbog vas. Nego da mi čujemo ovaj orkestar. Nema smisla da muzičari čekaju, spremite bakšiše, nismo Škotlanđani.
...
- Halo
- Dobar dan Maja, ovde Tomaž iz Maribora. Ja bih došao sa mojim prijateljima u subotu. Ponovo slavimo godišnjicu mature. Mi smo bili pre 5 godina i opet smo odlučili da dođemo u Beograd.
- Sećam se, baš lepo
- Mi bi jedno klasično razgledanje grada zbog onih koji nisu bili prošli put i ovog puta da vidimo Zemuna.
Uveče imamo večeru, dogovorili smo, Cigani nam sviraju. Zaključili smo da je najbolji provod u Beogradu, valjda se to zove nostalgija ...
Ove godine proslavili ste 30 godina mature. Čestitam. Sve je to zahvaljujući Nikoli Petroviću koji je to organizovao počevši od januara do juna. Zbog ovog događaja došli su vam školski drugovi iz inostranstva. Po prvi put na proslavu je došao Džoni, "glavna faca" gimnazije, najveći šmeker Zemuna. U njega su bile zaljubljene sve devojčice.
Svi ste došli u restoran u dogovoreno vreme. Jedva ste čekali, uzbuđeni ste. Svi se grlite i ljubite. Organizator Nikola vas pozdravlja i kaže:
- Hvala vam što ste došli, nismo se dugo videli, taman da vidimo koliko smo se podmladili i prolepšali.
Sada ćemo da saznamo koliko muškaraca ovde koristi viagru, a kod žena da vidimo rezultate botoksa na licu. Na početku bilo bi dobro da svako ukratko kaže nešto o sebi, uz pićence, posle ide klopa, a za to vreme nas zabavlja najbolji Ciganski bend u gradu "Ko to tamo peva" Posle pesma za Džonija od Bajage "Moji su drugovi"
Ko će prvi da počne? Evo Bilja na početku stola pa ćemo posle redom.
- Moj život nije nešto zanimljiv. Posle gimnazije završila sam Višu poslovnu školu. Udata sam, imam dva sina, radim u opštini kao referent. Nisam imala hrabrosti da na vreme odem iz zemlje. Sada mi je "sedi gde si, jer kakav si nisi ni za gde si". Družim se sa Dragicom, evo sada je na nju red.
- Ja sam stala na trećoj godini ekonomije, zaljubila sam se i izgubila glavu, ali od tog muža sam se razvela i dugo sam bila srećno razvedena. Ponovo sam se udala za čoveka koji je imao dvoje dece iz prethodnog braka. Ja sam danas domaćica. Idem na jogu, čitam, sa Biljom idem u pozorište, koncerte. Moj muž želi da deca odu iz Srbije i da tamo nastave život. Rade tvoj je red
- Ja sam završio poljoprivredni fakultet, lokal patriota. Živim na selu, 40 kilometara od Beograda. Bavim se voćarstvom. Imam višnje, trešnje, kajsije, breskve. Pravim i prodajem rakiju, imam svoj med. Oženjen sam i imam jednu ćerku. Ja vas zovem da dođete kod mene da probate neprskane jabuke, ali niko da mrdne iz Beograda. Samo vi udišite smog, nervirate se jer putujte na posao dva sata. Zadovoljan sam . Verovatno da sam otišao u inostranstvo bilo bi sve mnogo bolje. Toliko od mene. Sada Ivan neka kaže nešto.
- Ja radim kod privatnika, sve vam je jasno. Nisam hteo da dođem, ali Nikola navalio, dođi, dođi. Ja jedva čekam da čujem Džonija, jer sam uvek hteo da budem kao on. On živi u inostranstvu i on je na konju.
Došao je red na Džonija da i on kaže nešto o sebi. Ustao je, pogledao sve oko sebe i rekao:
- Nikola, hvala ti što si skupio ovu "bandu" večeras ovde. Vi ste mi svi dragi i ja vas sve volim, ali moram da vam kažem da veću količinu da izvinete "sranja" nisam odavno čuo. Pa, vi nemate pojma, vidi se da ne idete dalje od Beograda. Živite u iluziji. Vi ne razumete da nema srećnih emigranata, kao što nema srećnih Cigana, to je isto. Dugo se pitate da li ste kod kuće ili u gostima. Kada sam napustio Srbiju živeo sam u gradu oko 200.000 stanovnika i počeo sam da igram šah kao što sam igrao u gimnaziji. Postao sam instruktor šaha. Tamo niko nije znao da pokrene figure , nisu znali logički da razmišljaju, znaju da je 1+1 = 2 ali niko ne zna da je 2-1=1. Kao đak Zemunske gimnazije i diplome mašinskog fakulteta za njih sam bio doktor bez doktorske disertacije. A oni su za mene mislili da sam sirovina zato što ne znam 30 puta dnevno da kažem "Thank you", 20 puta "Sorry" i 10 puta "Please" . Razlika između mene i vas je što sam često menjao poslove. To mi je prvo bilo čudno, a sada mi je to postalo normalno. A vi se još čudite? Vidim, još čekate državni posao preko veze.
Sve sam radio, ali nikada posao mašinskog inženjera. Na to sam navikao. Neću da se hvalim svojim uspesima. Nisam posao tražio, već sam ga sam stvarao.
Sećam se jednog jutra, probudio sam se rano, jer nisam mogao da spavam. U gradu gde živim ima jedan deo koji me podseća na Zemun, tamo sam otišao tražeći miris Dunava. Bilo je oko 6 ujutru. Sreo sam bivšeg kolegu, Poljaka iz Krakova.
- Pjotr, šta radiš ovako rano?
- Ovde često šetam, ovaj deo grada me podseća na moj rodni grad, a ti?
- I ja se šetam
Nisam mu ništa više rekao, ali on me je provalio.
- Da li znaš šta je prokletstvo Slovena ovde?
- Šta?
- Ceo život su nostalgični
Zato neću više da vas slušam šta pričate. Već mi je muka. Neću da mi presedne proslava mature zbog vas. Nego da mi čujemo ovaj orkestar. Nema smisla da muzičari čekaju, spremite bakšiše, nismo Škotlanđani.
...
- Halo
- Dobar dan Maja, ovde Tomaž iz Maribora. Ja bih došao sa mojim prijateljima u subotu. Ponovo slavimo godišnjicu mature. Mi smo bili pre 5 godina i opet smo odlučili da dođemo u Beograd.
- Sećam se, baš lepo
- Mi bi jedno klasično razgledanje grada zbog onih koji nisu bili prošli put i ovog puta da vidimo Zemuna.
Uveče imamo večeru, dogovorili smo, Cigani nam sviraju. Zaključili smo da je najbolji provod u Beogradu, valjda se to zove nostalgija ...
Нема коментара:
Постави коментар