петак, 11. септембар 2015.

NOBELOVA NAGRADA

Danas imam jednu divnu vest za vas. Upravo sam završila telefonski razgovor sa Nobelovim komitetom. Oni su me obavestili da sam dobitnik Nobelove nagrade za književnost.
Ja im kažem "Vi mora da ste pogrešili broj" "Da nije skrivena kamera?"
Oni mi kažu:
- Ne, nismo pogrešili, mi smo iz Švedske, mi ne grešimo, to greše ovi sa juga Evrope.
Aaaa tako stvari stoje. Dobro ako nije greška onda verovatno me zovete posle proslave zlatne medalje na svetskom prvenstvu u hokeju u kojem je Švedska savladala Rusiju. Malo ste veseli! Čujem vam u glasu!
...Dobro , dobro ubedili ste me. Hvala vam.
Evo ja sada plačem od sreće kao Končita Vurst posle pobede na pesmi Evrovizije. Jako sam uzbuđena. Ali kao što posle lepe vesti uvek dolazi i ružna, moram da vam kažem da novčana nagrada stiže tek za šest meseci.
Braćo Šveđani!!! Gde će vam duša? Vi da ste racionalni ljudi novac bi uplatili avansno. Ovako vi ste kao Srpski privatnici koji isplaćuju radnike posle šest meseci. Da li vi znate da ja treba da kupim haljinu marke Luj Viton za ceremoniju uručenja nagrade. Treba da platim frizerku Miru, kozmetičarku Jelenu. Vi ne mislite o tome! Nije baš tako lako doći u Stokholm. Moram da spremim sve ABBA hitove, naučim sve tipove automobila Volvo, odgledam Bergmanove filmove, ne one druge, sram vas bilo na prljavim mislima!
Ja već zamišljam Švedskog kralja koji mi uručuje nagradu. Dragi potomci Vikinga, ja vas molim da ne bude Kralj već princ, ako već mogu da biram, nema smisla da se ljubim sa matorima. Ovaj put princ ne treba da bude na belom konju.
U sali u prvom redu sedi "Švedski nacionalni heroj" Zlatan Ibrahimović
Kaže on meni:
- Đesi ba zemo, šta ima?
Nas dvoje tako smo se srdačno zagrlili kao zemljaci u tuđini.
Zlajo care! Crkla sam od gladi ovde u Švedskoj, idemo posle na ćevape. Ja častim
Ja vadim papir na kome sam spremila govor
"Ja se zalažem za mir u svetu, da ratovi prestanu.... ali ubrzo shvatam da je to govor koji sam spremila za izbor za Mis sveta. Greška, pomešala sam govore.
"Izvinjavam se, zahvaljujem se pametnim ljudima koji su izabrali baš mene kao ovogodišnjeg dobitnika Nobelove nagrade i ovom prilikom obaveštavam vas da će naša Vlada nastaviti reforme za dobrobit svih građana.
Glupača, opet sam pogrešila, verovatno od silnog uzbuđenja . Ovo mi je govor koji je spremila Vladina delegacija prisutna na dodeli.
Državna televizija prenosi dodelu nagrade i u Dnevniku u 19,30 intervjuiše moje Facebook prijatelje i raspituje se o mojim počecima
- Šta imate da kažete o Maji?
- MI smo čitali njena pisanja i palili je kao mladog majmuna sa bananom...piši, samo ti piši
- Svaki lajk je redovno plaćala, hvala joj
- Nama je drago, ona bi i Eskimima prodala frižidere
- U stvari to je čitala samo njena rodbina, jer se bojala da ih ne obruka
Veče posle dodele nagrade provodim u Srpskoj Ambasadi u Stokholmu na koktelu u moju čast.
Tamo su me obavestili da oslikavaju zid sa mojim likom u mojoj osnovnoj i srednjoj školi i da sam na Višoj turističkoj školi postala vanredni profesor. Ministar turizma me zove i saopštava da mi dodeljuju "Turistički cvet" i da će mi biti dodeljen kada se vratim u Beograd.
Ja sam nervozna, jer me žulja haljina koju sam kupila na kredit. Šivena je za manekenke, a ne za mene.
Ćuti i trpi kada si već stigla do Švedske!
Švedska televizija sa Jovanom Radomirom me čeka ispred Ambasade i pita:
- Kakva su vaša iskustva sa Švedskim turistima?
- Fenomenalna. To su tihi , mirni i povučeni ljudi, uvek racionalni . Odlično govore engleski , čisto školski. Priđite da vam šapnem: Bolje od Engleza, jer ne prave gramatičke greške, ali neka to bude naša tajna
- Kakvi su vaši planovi za budućnost?
- Zahvaljujući ovoj nagradi imam u planu da kupim tri stana u Beogradu na vodi
- Zašto tri, kada vam je jedan dovoljan?
- Da bi se tri puta pojavila na televiziji, da bi i ja malo došla na red...tako su mi obećali
...
Na kraju kada bolje razmislim bilo bi bolje da odbijem Nobelovu nagradu. Zašto? Ja sa mojim turistima imam slobodu izražavanja , ne govorim šta mi drugi napišu.

AGENCIJA ZA USAMLJENA SRCA

Jedan od mojih omiljenih filmova je Amarkord od Frederika Felinija. U tom filmu kao nezaobilazni lik pojavljuje se ujak Teo koji za vikend izlazi iz duševne bolnice i posle ručka u prirodi penje se na drvo i očajnički se dere „Voglio una donna“ ili što bi naši rekli Hoću ženu!
Da se čovek prosto sažali! Familija se okupila. Živi su se pojeli od bruke i sramote, ali ujak ne odustaje od svojih želja. Ovaj tragi-komični deo filma završava se dolaskom časne sestre koja ga tera da siđe sa drveta i doktora koji je objasnio okupljenoj familiji „On ima 42 godine, to je normalno, sve je normalno“
Kada sam ja napunila 42 godine otišla sam kod fizijatra radi bolova u leđima i on mi je rekao „Vi imate 42 godine, to je normalno“ Čekaj malo doktore! Da li si gledao Amarkord? Da bi utešili pacijente , shvatila sam da doktori imaju naviku da ponavljaju „To je normalno“. Sada se ja pitam? Ko je tu nenormalan, kada je sve normalno?
...
Moji turisti dolaze u naš grad radi dobrog provoda i noćnog života.
Meni sve to liči na pesmu:
Poljupce je čak iz Luvra
slala Šapcu Mona Liza
noćni život na Balkanu
bio je ko sred Pariza
Na moje pitanje: Kako je bilo juče u provodu? odgovaraju
- Odlično! Ostali smo do 3 posle ponoći
Tom prilikom pričaju mi da viđaju mlade žene u disko klubovima i na splavovima koje izgledaju atraktivno u mini suknjama (što bi se reklo pokazuju dokle je napadao sneg lani) u seksi dekolteima i na štiklama.
Gosti koji dolaze iz Norveške jedino mogu da se opuste uz alkoholno piće. Njima je teško objasniti da našim ljudima nije uvek potreban alkohol za dobro raspoloženje, ples i igru, šalu.
To je isto kao da deci u vrtiću objasnite česticu atoma. Nemoguće.
Što se večernjih izlazaka tiče turisti se ponašaju kao kod kuće. Meni postavljaju razna pitanja, očekujući odgovor kao iz rukava.
Evo kako izgleda jedna priča:
- Ponoć je, mi smo već na šestoj limenci piva. Prilazimo grupi devojaka na podijumu za igru, one se okreću, skoro ljute i odlaze
Šta da radimo? Zašto su otišle? Mi smo hteli da se upoznamo! Nismo imali loše namere!
Ja znam jako dobro da je devojku i lubenicu najteže izabrati. Mislim se u sebi , „Polako momci, čemu žurba, nisu Švabe u Subotici“. Posle tog pitanja pokušavam da promenim ploču, da teram vodu na svoju vodenicu, ali oni navalili kao gluv na gajde, zapeli iz petnih žila, a ja se pravim nevešta.
Zašto? To pitate? Na šta vam ja ličim?
Ja nemam nameru da izigravam Baba Vangu, ni vašeg advokata, ni inspektora Radišu, ni tetka Živku, ni seka Persu. Ja ovom prilikom molim sve slobodne žene i one koje se tako osećaju da mojim turistima objasne ili stave do znanja da li žele vezu, avanturu, brak ili nešto četvrto. Ne bih volela da završe kao ujak Teo iz Amrkorda. Šta da radimo sa turistima na drvetu? Gosti su zaista u problemu Oni ne razumeju da tako lepe žene odlaze bez reči, bez malih signala. Čemu trud oko doterivanja! Ovi momci taman su skupili snagu da priđu. Nije njima bilo lako. Skupljalo se hrabrosti od 22 sata do ponoći.
Šta je zaključak? Drage dame, potrebno je da objasnite vaše namere, prosto i jednostavno kao deci u osnovnoj školi. Ja sam sigurna da sa sobom nosite spreman karmin, maskaru, puder i parfem. Isto tako spremite se za udvaranje. Ne tražite dlaku u jajetu, jer izbirač uvek nađe otirač. Nemojte da me prisiljavate da otvorim Agenciju za usamljena srca. Neću da slušam da se turisti žale na vas.

NE ŽELIM DA ŽIVIM U PROŠLOSTI

Koliko ste puta rekli hvala Bogu što imamo prijatelje koji nas posećuju subotom popodne, jel da nije njih nikada ne bi sredili kuću, obrisali prašinu, oprali prozore, napravili večeru na vreme i sve doveli u red. Baš im hvala što postoje!
Kako izgleda susret dva Srpska para:
- Gde ste Vi Mirkovići? majku mu, nema Vas da svratite od Slave!
- Da znaš da si mi nedostajao da gledamo i komentarišemo Barselonu
- Nisam mogao, uleteo mi neki vanredni posao iznenada, kao za inat
- Bila je dobra utakmice, ali onaj komentator me iznervirao, laprda kao žena, on mora da je na lakim drogama, smanjio sam ton skroz ,samo da ga ne slušam...
A kako njihove supruge razgovaraju?
- Pre sedam dana prolazim pored onog našeg butika, kad ono sniženje 50 %, sve po nabavnoj ceni
- Što me nisi zvala?
- Zvala sam te, muž ti se javio
- Nije mi ništa rekao, zašto mi nisi preneo?
- Zaboravio se, nije bilo ništa važno
- Nije tebi važno!, Ovo mu nije prvu put, ovo mi redovno radi, izluđuje me, on samo prenosi šta je njemu bitno, vidiš li ti sa kim ja živim!
- Bilo je stvari da ti pamet stane. Zvala sam Marinu. Ja sam joj ostavila sa strane čarape, i čipkastu bluzu sa kratkim i dugim rukavima, inače bi se sve prodalo
- Marina je pametna, sloboda žena, a ne ko ja, večiti stres sa mužem
- Evo počela je drama (suprug dodaje) nismo ni ušli u kuću, raspravićemo kod kuće. Pomisliće ljudi da se svađamo radi čarapa i čipkastih bluza
- Hajde uđite
- Bilo bi dobro da se dogovorimo da idemo na izlet do Valjeva ili Vršca sledeće sedmice
- Samo da ne pada kiša
- Važi
...
Kako izgledaju dva para iz Izraela u Beogradu?
- Dobar dan, Ja sam Dar, ovo je Elina,
- Ja sam Gabriel , ovo je Karin
- Drago mi je odakle ste?
- iz Tel Aviva,
- Ovde smo već tri dana
- Prvi put ste u Srbiji? pitam ja
- Ja nisam, njima je prvi put. Moja mama je iz Niša, došla je u Izrael kada je imala 10 godina
- Mi obilazimo zemlje odakle su naši roditelji poreklom i evo nas ovde
- Moja majka družila se samo sa Jugoslovenskim Jevrejima u Izraelu. Moj tata je bio Poljski Jevrejin. Moja mama je uvek govorila:
"Sreća je tamo gde ima više sunca. Ne mogu da se družim sa onim Poljacima , oni su "sitne duše", nisu kao moji Jugoslaveni topli i dobrodušni"
- Šta ste primetili u poslednja tri dana kod nas?
- Imate lepe parkove, prelepo! oseća se miris lipe i ovo se divno održava. Svaka čast!
- Kako se zove ovaj tip parka?
- Ovaj geometrijskom oblika je francuski, a imitacija šume (prirodnih oblika) zove se engleski park
- Dođi da čuješ Elina ovo
Ponavlja šta sam ja rekla
- Grad je pun grafita, ovde ko god se zaljubi piše ljubavne poruke na zidu. Ovde je dozvoljena sloboda izražavanja. Vi niste po Švajcarskom ukusu. Mogu misliti izraz lica nekoga iz Švajcarske. Ovako.
Smeh radi grimase čuđenja
- Žene se jako lepo oblače, prate modu, verovatno sve što zarade troše na garderobu, to se vidi.
- Mlade žene vole da pokazuju grudnjak, raj za muške oči
- Ovde se muškarci okreću za ženama, a one se prave da ne primećuju.
- Ja da živim ovde, ja bi se ljubio sa svim ženama po tri puta. Mora da se poštuje običaj. Stalno bi to zloupotrebljavao
- Ovde se i dva muškarca ljube tri puta i posle se zagrle
- Muškarci su vam zgodni, visoki mačo tipovi, kladim se boje se žena, kao zec lovca
- Na svakom koraku nalazi se kafeterija. Ovde svi piju kafu ceo dan. Ali shvatili smo da nije suština u pijenju kafe već u ćaskanju , isto kao kod nas
- Vaš prijatelj na kafi je i sveštenik za ispovest i psihijatar
- Ovde se pije kafa dve sata i niko vas ne tera da ustajete. Prošle godine bili smo u Belgiji. Tamo kada sednete svi moraju nešto da poruče, nema veze što im se ne pije ništa dok ste u društvu. Drugo, teraju vas da ustanete, jer novi gosti treba da dođu. Baš neki teror.
- Ovde je potpuna sloboda u pravom smislu te reči dok ste na kafi sa prijateljima
- Ovde žene vozači ne staju na pešački prelaz
- Nemate puno turista. Nema gužve u muzejima. Sve se brzo obiđe.
- Nismo videli narkomane na ulici, nema alkoholičara, nismo videli beskućnike
- Videli smo Cigane da prose
- Ja sam arhitekta, ovde ima arhitektonskog nesklada. Vi niste obećana zemlja za Japanske turiste koji samo fotografišu zgrade
- Hoćete da vas slikam? Ovde je lep pogled? pitam ja
- Ne, mi ne koristimo fotoaparat
- Zašto?
- Zato što ne želimo da živimo u prošlosti
- Život je sada u ovom trenutku dok pričamo
- Fotografisanje je gubljenje vremena
- Treba da živimo u sadašnjosti i mislimo na budućnost
- Nemamo potrebu da pokazujemo naše slike na facebook-u
- Koja je Vaša filozofija putovanja? Ovo je jako neobično vezano za fotoaparat
- Ispričaću vam jednu priču
Stari Rabin pita mladog Rabina
- Čuo sam da si bio u Egiptu, šta si tamo video? Pričaj mi!
- Krstario sam Nilom, video sam piramide u Gizi, posetio sam Dolinu kraljeva. Video sam crteže na zidovima sarkofaga Egipatskih vladara
- Šta si još saznao?
- Pratio sam put Božijeg izaslanika, našeg vođu, proroka i zakonodavca Mojsija sve do Sinajske gore gde je primio 10 zapovesti koje je uklesao u kamene ploče
- Da li si još nešto video? pita ga stari Rabin
- To je sve
- To nije dovoljno za jedno putovanje. Sve što si rekao je poznato. Kada čovek putuje, nije dovoljno da nešto vidi, već treba nešto novo i da nauči i da naučeno prenese u našu zajednicu. Na taj način drugi primaju nova znanja, a pojedinac se oseća korisnim za zajednicu.
- To je naša filozofija putovanja

NAJTEŽE JE BITI RODITELJ

Halo
- Zdravo Majo, ovde B. iz firme .... Ukratko, da li ste slobodni sledeće srede?
- Da
- Ovako, u sledeću sredu nam dolazi jako važan gost. Tražio je razgledanje. On je Izraelac. Molim Vas, spremite istoriju Jevreja kod nas. Prošli put, kada nas je pitao, mi nismo znali da mu kažemo. Naše vozilo, naš vozač, čeka Vas ispred Hajata posle njegovog predavanja, u 18.00 sati. Bitno je da ostavite dobar utisak, to nam je važno. U gužvi sam! Pozdrav!
- Dogovoreno
...
Gost mi prilazi ispred hotela
- Dobar dan. Vi ste moj vodič?
- Da
- Tako sam vas i zamišljao. Drago mi je. Želim sa Vama da se dogovorim na početku vezano za turu.
Jako sam umoran, jer sam imao napornu sedmicu, molim Vas, skratite razgledanje na 45 minuta . Posle, želeo bih negde pored reke da probam dobar čokoladni kolač i malo da ćaskamo.
- Važi, shvatila sam
...
- Da li mogu da pogodim? Moji srpski domaćini sigurno su vam rekli da sam ja važan gost? Da li sam u pravu?
Ništa ne odgovaram, zadržavam dah i ne pokazujem reakciju
- Čista intuicija! Ne morate da odgovorite, ali reći ću Vam, ja sam tako jednostavan čovek koji vodi normalan život. Posvećen sam poslu, a moja žena ima teži posao, ona brine o deci. Ovo, što ja radim ili ovo, što Vi radite je med i mleko u odnosu na poziciju roditelja koji se bavi decom.
- Vi ste udati? Imate decu?
- Da, dvoje
- Ja imam ženu i troje dece. Za moju ženu, ja sam uvek kriv, šta god uradim, znam da sam kriv.
To vam je kao jevrejska sudbina, još od Zlatnog teleta, preko Isusa do Drugog svetskog rata . Uvek smo krivi. Svi upiru prstom u nas, uvek u centru pažnje, i kada ima, i kada nema razloga. Dežurni krivci.
- A šta je suština ispod površine, pitam je
- Mislim...Teško je biti manjina već više od 2000 godina. Hvala Bogu da i dalje opstajemo. Nema kukanja, sve što se čoveku desi, zaslužio je. Ako tako postavite život, onda je život božiji dar. Ako počnete da se žalite, pretvorićete se u tugu. Mi, da smo kukali, više nas ne bi bilo. Mora da se radi i uvek treba imati nove ideje... Siguran sam da niste čuli da najveći broj dobitnika Nobelove nagrade su Jevreji !
- A u čemu je vaša tajna?
- Morate da pokažete pozitivan primer budućim generacijama. Ako decu naučite da je život težak, možete sebe smatrati uspešnim roditeljem.
Gost je bio jako radoznao. Dok smo sedeli na jednom od beogradskih splavova, postavljao je pitanja o Jevrejima u Jugoslaviji, o obrazovanju, zdravstvu, kako provodimo slobodno vreme, gde idemo na odmor... Ja sam se, u jednom trenutku, osećala kao u policijskoj stanici, gde treba da odgovaram na postavljena pitanja.
- Sviđa mi se kako odgovarate na pitanja, Vaša zapažanja i zaključci, Vaš humor. Trebalo bi da se bavite pisanjem. Sve što ste mi rekli stavite na papir. Bilo bi interesantno da se pročita.
- Hvala
- Kažete da ovde roditelji uče sa decom. To i vi radite?
- Da
- To znači, dok sve ovde sa mnom, Vi ste u mislima sa školskim zadacima vaše dece?
- Na neki način jesam
- Sada ću ja Vama da ispričam moj slučaj
- Mislim da bi bio red da Vi nešto kažete o sebi, da se i ja malo odmorim od "rafalne paljbe" pitanja
Počinjemo oboje da se smejemo
- Ja sam bio najgori đak u razredu. Družio sam se sa problematičnom decom. Sestri sam rekao da želim da pobegnem od kuće. Moj otac je bio bogat čovek. Jednog dana, došao je kući i rekao nam je da je bankrotirao i da moramo da prodamo stvari iz kuće i sve vrednosti da bi izmirio dugove i da svi moramo da radimo. Ja sam tada imamo 16 godina. Meni je pronašao posao u luci Haifa, da radim kao lučki radnik na utovaru i istovaru robe. Tako sam ja počeo da radim po ceo dan i dobijao sam nadnicu. Bio sam u okruženju ljudi koji su se svaki dan svađali i tukli zbog nadnice. Svako veče, kada sam dolazio kući ,zatekao sam sve manje i manje nameštaja i stvari. Moji su mi rekli da su stvari dali na komision ili da su prodali na buvljaku.
- Da li si dobio nadnicu? Avi ti je platio?
- Da dobio sam. Izvoli!
Otac mi je svako veče govorio "Hvala ti što si shvatio ozbiljnost situacije" Moj otac je bio nemački Jevrejin. Nisam mogao da verujem da se ovo dešava mojoj porodici. Posle mesec dana, u luci je izbila opšta tuča među lučkim radnicima, jer je jedan od njih optužen za krađu. Toga dana sam bio sav u modricama. Vidite ovaj ožiljak na prstu, e to mi je od tada. Plakao sam nad svojom tužnom sudbinom i molio oca da mi nađe neki novi posao i da hoću da promenim školu i da živim sa bakom i dekom. Posle dve godine, otac je rekao da je vratio dugove i nešto od nameštaja je otkupio iz komisiona. Ja sam otišao u vojsku, posle u Ameriku na fakultet....Moji roditelji su već odavno umrli.
Kada je moj sin napunio 16 godina, počeo je da mi pravi probleme, kao ja mojim roditeljima. Lagao je kao ja, ponašao se kao ja. Sve isto.
Ja sam mislio da sam pametan čovek i da me intuicija ne vara, da poznajem ljude. Onda me je posetila moja sestra i rekla mi je:
- Bilo bi dobro da uradiš isto što i otac sa tobom
- A šta to, upitao sam
- Sećaš se kada si radio u luci? To je otac sve dogovorio sa njima, i tvoju nadnicu, i batine...
- Hoćeš da kažeš da nije bilo bankrota?
- Nije, sve smo stvari iz kuće odneli kod rođaka u podrum, i kada si se klonuo lošeg društva, i kada je otac shvatio da si se opametio, više nismo izigravali sirotinju
- Osećam se kao kreten!
- Mogu misliti!
- Čija je to bila ideja?
- Očeva, ja sam mu rekla da ti hoćeš da bežiš od kuće, to smo morali da uradimo za tvoje dobro
- Zašto mi to ranije nisi rekla?
- Nisam htela da se osećaš kao sada
- Misliš, kao idiot...sve je to bila farsa!
- Hteli smo svi da ti pomognemo, to je bila naša ljubav prema tebi i zato smo krili
- Matora mrcina kako me je prešao! Koje li je još tajne poneo sa sobom u grob? Šta mi je uradio! A tebi dodeljujem Oskara za glumu!
Moja žena je prestala da radi i bavila se samo našim sinom. Sada je problem rešen.
- ...
Na rastanku mi je rekao:
- Meni je bilo lepo na današnjoj turističkoj turi i zbog toga bih želeo da Vam se zahvalim.
- I meni je bilo zadovoljstvo
- Jednoga dana, kada budete pisali o meni ,ne bih voleo da budem okarakterisan kao izraelska škrtica. Ovo je bakšiš za Vas.
- Hvala

уторак, 01. септембар 2015.

LJUDI, JE LI TI MOGUĆE

Najvažniji sportski događaj te godine bio je boks meč održan u Njujorku između Džoa Frejzera i Muhameda Alija. Te noći, između ponedeljka i utorka, marta 1971, svi koji su imali televizor, gledali su ovaj spektakl, koga se i danas sećaju. To je bio početak globalizacije. Te večeri, uz snežnu mećavu, dok su svi analizirali da li je bilo više krošea, aperkata ili direktnih udaraca , meni nije bilo važno što je Frejzer pobedio Alija na poene, meni je bilo važno da sam se toga dana ja rodila.
Te godine, počela je serijska proizvodnja "Zastave 128", poznate kao "osmica". Isto tako, ime Maja bilo je popularno među devojčicama, poput ovog auta među Jugoslavenima. Ja sam jedina iz moje porodice koja se rodila u Tuzli. Zbog posla i bogate hemijske industrije, u našoj zgradi su živeli ljudi iz svih bivših jugoslovenskih republika i mogli su da se čuju razni naglasci.
Sećam se parka i naše organizacije "Igara bez granica" po uzoru na televizijski zabavni šou u kome se takmičari imali vesele kostim i zabavne zadatke, sa sudijama Đenaro Olivijeri i Guido Pankaldi.
Na stadionu Tušanj, svakog maja održavao se slet povodom proslave rođendana Josipa Broza.
Deca iz malih mesta bila su zaštićena poput belih medveda na Arktiku. Ja sam, tek u Beogradu, čula za izraz "maloletni delikvent".
Sećam se vriska sreće u zgradi kada je '83 na utakmici protiv Bugarske, Mladen Delić rekao: "Ljudi, je li to moguće, ludnica, šta je ovo, 3:2, kakva sreća, ovo je za infarkt!''
Isto takvo oduševljenje, vladalo je kada je, posle restrikcije električne energije, stigle struja. To je bilo vreme vožnje par-nepar, nestašice kafe, šećera i deterdženta. Ali, mi u Tuzli, bili smo u prednosti, jer smo rodbini slali prašak proizvođača Dita. Mi smo za njih bili "bosanski snabdevači".
Oni nam javljaju:
- Stigao je, sve je ok
Tako je otklonjena mala sumnja u tadašnju poštansku službu
U mom naselju Slatina, nalazio se "Centrotekstil" koji nas je snabdevao novim modnim "krpicama". Što bi se reklo, "šminkerski kraj".
Odlazak u Trst i kupovina lutki, levis farmerki, beneton majica mamila je osmehe italijanskih trgovaca.
Najveća jugoslovenska muzička zvezda, Lepa Brena, jako je popularna među mojim gostima iz Bugarske. Ja obavezno pomenem da smo nas dve rođene u istom gradu. Ona je dokaz da plavuša može da bude lepa, uspešna i pametna. Kao i sva ambiciozna deca, svoju karijeru vezala je za Beograd. Ja sam volela njenu želju da na svoju publiku prenese neiscrpnu pozitivnu energiju koju poseduje. Ona je bila jugoslovenska Rafaele Kara.
Najpoznatiji Tuzlak je Meša Selimović. Njegove knjige i misli su me podsećale na poznavanje Starog zaveta i mudrih Solomonovih priča. On je '82 preminuo u Beogradu, gde je i sahranjen.
Želja tadašnjeg režima za dobrim obrazovanjem svojih građana, između ostalog, ogledala se u prevodu filmova i slušanju izvornog jezika protagonista, za razliku od ostatka Evrope, koji je sve to sinhronizovao na svoj jezik. Kako je samo smešno slušati Herkula Poaroa na italijanskom ili Brusa Vilisa na nemačkom.
Kada je ideja socijalizma izgubila moć da inspiriše narode Jugoslavije i kada su "mirisi parfema" sa zapada omađijali umove Jugoslovena, zemlja se raspala i došlo je do građanskog rata.
Danas, tri četvrtine građana Srbije misli da se najbolje živelo u vreme Josipa Broza. Osećaj nostalgičnog odnosa prema prošlosti koji je pratio siguran posao, besplatno školovanje i lečenje, kredite, odlazak na letovanje i zimovanje u poređenju sa sankcijama, bombama i inflacijom i odnosa života tada i danas su kao "bog i šeširdžija".
Danas, kada pričam mojim turistima o životu nekada u Jugoslaviji, oni ne mogu da veruju Zašto? Zato što niko nije savršen, pa ni oni. Za većinu gostiju zbog propagande ideja komunizama ima sve negativne konotacije. Za jednog prosečnog čoveka sa zapada, pad komunizma predstavlja pobedu "civilizovanog zapada" i zbog tog stereotipa osigurana je kulturna superiornost i nadmenost.
Oni često kažu: "Dobro je da nema više starih režima u istočnoj Evropi!"
Još dugo će morati vode da proteče Savom i Dunavom da bi takva predrasuda nestala.

ŠTA ĆE NAMA ŠOFERIMA KUĆA

Kada pitate jednog dečaka od pet godina šta bi voleo da budeš kada poraste, najčešći odgovor je vozač aviona, vozač šlepera, vozač formule 1. Ovo za formulu mu je tata šapnuo.
"Tata je rekao mami da ne mora baš sada da usisava dok je formula 1 na tv-u"
"Moj tata pojača ton na televizoru da bi čuo zvuk motora kada ubrzava, mama mu kaže: ''Smanji malo!'' A on se pravi da ne čuje.
Iduće godine idemo na Hungaroring, a mama ljuto kaže :"Obećao si mi Pariz!" Tata mi namiguje i dodaje: ''Da, da, preko Pariza!''
Šta to nagoni jednog dečaka da odgovor uvek bude - vozač?! Da li je prirodno ili naučeno?
Kada dečak poraste, vozače vidi kao vođe čopora, dasu koji vedri i oblači, da od njega sve zavisi.
Kakve su dečakove fantazije?
Zamišlja da vozi kao Hamilton, da je konstruktor kao Ford ili Ferari i da jednoga dana kupi mercedes i sebi kaže da je uspeo u životu!
Vozači su sastavni deo turističkog posla. Ne možete bez njih, a kako je sa njima?
Evo kako izgleda jedna prosečna tura razgledanja grada iz ugla vozača:
- Ako hoćeš da znaš kakva je koja nacija, samo mene pitaj. Ne trebaju ti nikakva istraživanja, ni psiholog. Ja sam psiholog za sve njih. Ja to odma' vidim po tome kakav mi autobus ostave na kraju, da li je prljav, kao posle atomske bombe, ili čist kao suza.
- Na početku uvek ista pesma: uključi klimu, isključi klimu, jednima je hladno, drugima je vruće...
- Neki non-stop traže toalet pauzu, kupi ću im pampers, majke mi. Za njih treba da bude WC na svaka dva kilometra
- Kažu: pojačaj! Neki viču: smanji muziku. Ja volim da slušam narodnjake, to me opušta, a "gospodi" se to ne sviđa. Nemaju ukusa. Šta oni hoće? Klasiku? Šta, Mocerta? Jesu li ludi? To bi me uspavalo, da napravim udes, ne daj bože, pomeri se sa mesta!
- Ja o busu brinem kao da je moj, isto kao o ljubavnici
- Kakvi su ovi gosti? Da li daju dobar bakšiš?
- Kako to voziš? Vidi ovo, ko tebi dade dozvolu? Znao sam da je plavuša, daje levi žmigavac, a skreće u desno, sestro slatka, tebi retrovizor služi za šminku
- Vidi ga, vozi i priča na mobilni, gde je sada policija da njega kazni? Sa kim pričaš? Ako pričaš sa švalerkom, sve ti je oprošteno!
- Vidi matorog! On vozi 50 na autoputu. Njima treba oduzeti dozvolu!
- Gledaj ovog lepotana, novi BMW 760 IL, to košta 130.000 evra, ...Dobar si prijatelju, svi smo te videli! Vidi ga, kao pevac u autu!
- Tamo ne mogu da prođem, jer je usko, evo, sedi ti pa vozi ako može!
- Proveri da nisu nešto zaboravili, ne mogu da ih jurim po Americi i da vraćam jakne, kape i rukavice
- Završi što pre, ovi su već umorni, skrati istorijski deo, ne pominji Slovene, preskoči Austrijance, ništa Turci, ni Karađorđe.
Posle pet minuta mi kaže
- Ja se tebi ne mešam u posao, nemoj ni ti meni
- Nećemo tamo da pravimo pauzu, nema pauze, ovi neće pogoditi naš bus , izgubiće se
- Ja nisam na dugme, znam da budem kulturan kada hoću, a kada neću, ja neću!
- Jedva čekam da se vratimo u hotel, dobra ona ženska na recepciji, video sam, nema burmu
- Jedna baba se zaljubila u mene, sve hoće da sedi iza mene i da me služi bombonama i čokoladicama, mislim se ja: eeeee baba, baba.....
- Ja da sam učio, bio bi doktor, ovako sam vozač i zovu me Fanđo. Da li ti Majo znaš ko je Fanđo?
- Ne
- Drago mi je da ne znaš, evo da i ja tebe nešto naučim. Huan Manuel Fanđo, argentinski vozač formule 1. Osvojio je 5 titula i to '51, '54, '55, '56 i '57.
- Sada idem u krevet, isključiću telefon i niko me ne zanima, hoću da se naspavam kao čovek

DAS IST WALTER

Dan Republike u Jugoslaviji slavio se 29. novembra. To je vreme kada su đaci-prvaci dobijali pionirske kape i marame. Posećivali smo rođake ili su oni dolazili kod nas, još ako je praznik padao u četvrtak, to je bio mini odmor. Na državnoj televiziji prikazivali su se partizanski filmovi. Jedan od najpopularnijih bio je "Valter brani Sarajevo''. Tada sam se pitala da li je Bata Živojinović narodni heroj ili glumac! Tek kasnije sam čula za izreku "Bije ih kao Bata Švabe". To je izgledalo kao kad čitate izveštaj o poginulima u zemljotresu: ''Broj žrtava 3652 osobe".
Taj prikaz jednog čoveka protiv neprijateljskog režima, u meni je stvarao konfuziju. Sećam se da je duh partizanskog otpora neprijatelju nastavljen i u školi kada su nas vodili u bioskop da gledamo "Partizansku eskadrilu". I tu je bilo po principu "jedan protiv svih". U tim filmovima, partizani su bili zgodni, pametni i borili su se za pravu stvar. Nemci su prikazani kao zli i ne baš tako pametni, ali uvek tačni. U filmovima se ponavljalo: "Po Švabama možeš sat da naviješ!"
Te godine, za vreme školskog raspusta, boravila sam u Baškim Vodama. Sećam se da je tamo postojala jedna nudistička plaža u kojoj su goli nemački turisti provodili odmor. U to vreme, biti nudista u Jugoslaviji, bila je tabu tema. Ovi nemački nudisti su porušili ideološku koncepciju ratnih filmova!
Šta čovek (tada dete) može da pomisli? Ovi Nemci nisu normalni! Mi smo, do juče, gledali Nemce koji strogim glasom kažu: "Halt, Ausweis bitte", a ovde, na moru, goli kao od majke rođene. Jugosloveni tada nisu shvatali njihovu želju za slobodom na ovaj način. Opet su Nemci svima boli oči, i to goli, ali ovaj put nisu bili ni plavi, ni visoki kao na filmu, već debeli, verovatno od piva. Deci na plaži su bili glavna tema.
"Goli u tuđoj zemlji, sramota!" Stvarno, filmovi po neki put ispiraju mozak. Nemcima uvek morate nešto da zamerite, ako ništa drugo, onda kažete: "Ružan im je jezik!"
Tako je bilo '80tih, a kako je danas? U filmovima, ulogu Nemaca zamenili su neki drugi tipovi. Red je da i Nemci malo odmore, nema smisla da oni uvek budu glavni likovi.
...
- Dobar dan, zovem se Herman. Ja sam nemački penzioner koji živi u Švajcarskoj. Tražio sam individualnu turu, jer loše čujem, molim Vas da malo glasnije pričate
- Dobar dan, ja sam Vaš vodič
- Ja govorim engleski, španski, nemački mi je maternji, a razumem i srpski
- Čestitam,Vi ste kao Gete, govorite srpski, to je retko. Gde ste ga naučili?
- Kao student sam '58 bio ovde i tada sam naučio, ja mogu da razumem, ali ne znam da pričam
- Svaka čast!
- Moram da priznam da sam prošetao gradom, obišao Zemun, bio sam u restoranu ''Šaran'', bio sam na Topčideru, Voždovcu i Banjici.
Sve ovo pokazuje na mapi.
- Šta ste primetili? Kakvi su vam utisci?
- Ljudi su gostoljubivi i to je karakter seljačkog mentaliteta (misli se na one koji se generacijski bave poljoprivredom). Recimo, tako vas trgovac neće ugostiti. Vidi se da imate tradiciju u poljoprivredi, ovde ljudi nemaju iskustva u uslužnim delatnostima. Ljubazni su po svojoj prirodi, a ne zato što im je to radna obaveza. Seljaci su ponosni i prkosni
- Kako to primećujete?
- To vidim po ponašanju i hodu, kod njih je sve prirodno, nema glume i sve je "što na um, to na drum".
Sutra idem za Kragujevac, tamo živi moj kolega M.R. Nismo se videli od 1989. Ovo je njegova adresa, telefon, ovo su naše slike iz studentskih dana. Raspitao sam se, on je živ i zdrav. Kada dođete u neke godine, to je prvo na što pomislite.
- Vi sve znate
- Ne znam sve. Treba da mi pomognete da nađem CD sa pesmom: "Višnjičica rod rodila"
Počinje da recituje pesmu.
Kada je završio, od oduševljenja nisam znala šta da kažem.
- To smo pevali kada smo bili studenti.
- Ja mogu da pozovem Vašeg prijatelja, da Vas sačeka na stanici
- Ne, nema potrebe. Odmahuje rukom
- Ja ne želim da on zna da ja dolazim
- Zašto?
- Zato što je to meni logično
- Meni nije
Dugo je ćutao misleći na koji način da mi odgovori.
- Ovde vas ljudi goste kao kralja. Gost ima poseban tretman. A to sve košta. Ja ne želim njega da izlažem dodatnim troškovima. Ja ću ga pozvati iz hotela, da dođe da se vidimo. Ako može -odlično! Ako ne, sve je uredu. Ja sve razumem.
- U redu, idemo da nađemo CD, kažem ja
- Da, ljudi treba da budu obzirni, ja se trudim da budem barem malo obziran.