Prilazim gostima na Trgu Republike dok se oni slikaju.
- Dižite ruke da se vidi da se super provodimo, hoću da vidim osmeh nemoj da ponavljam sto puta. Oni naši što rmbače po Nemačku i Kanadu da vide kako nam je dobro. Odma" stavljaj na facebook. Individualno dobro stojimo, a to što nam je zakržljala društvena svest i što su nam hodnici prljavi to se ne vidi.
- Dobar dan, ja sam Maja, ...
- Vi ste, pazi Miro , vodi računa, moramo da pričamo pravilo sa Beograđani, će nam se smeju.
- Odakle ste?
- MI smo iz Niš, ovo su naši gosti iz Norvešku, ček" bre da se ispravim iz Norveške se kaže, iskida se živ vodeći račun šta ću kažem. Ovo su naši prijatelji , ovo je šejk Nils i njegova žena Lin koju mi iz milošte zovemo Linče. Zovemo ga šejk jer imaju naftu , pa su besni od pare, to je isto kao da smo mi našli rudnik sa zlato isto bi tako poludeli. Mi bi azdisali.
- Ja sam Kosta kao Konstantin Veliki , ma sve se slaže. Ovo je moja ženče. Da vas zamolim , nemojte da masirate gosti sa našeg Kostu Nišliju. Oni nemaju pojma ko je to, niti ih interesuje. Njih najviše interesuje kako se pravi rakija, slatko i roštilj. Da li možemo to negde da vidimo kako se prave naša jela?
- Nažalost ne možemo
- Beograđani! Ništa si ne znate, hoćete da živite samo od priče. Šteta, ja sam mislio da ste vi moderni i da znate to da pokažete gostima , mi sa juga mora da vas učimo.
Ja ne znam šta ćete vi da pričate, ali ja sam objasnio mojim gostima kako funkcioniše život u Srbiji. Ovako. To je kao da nosiš tesne cipele na primer, broj 39 a obuvaš broj 37 i sve se praviš da ti dobro stoje, a kad ih izuješ kao da si se ponovo rodio.
Oni se ljudi siti ismejaše sa nama , mi smo samo bili normalni, a oni se smeju ko lud na brašno. Sve su običaje naučili , sa nama barabar piju kafu, onda nam Linče gleda u šolju. Ja joj kažem što bolje lažeš bolja si vračara. Naučili da igraju tablić. Mi njima izgledamo totalno egzotično, ko iščezla vrsta. Oni kažu da smo topli ljudi, a mi to i ne primećujemo. Da li to kažu pijani ili trezni niko ne zna. Da vole čašicu, vole. Nije mi žao što više zarađuju, već što može da popije više od mene. To je da čovek ne poveruje.
- Šta kažu vaši gosti, imamo li mi neku manu?
- Mnogo pušimo, ko Turci.
Oni žive u Trondhajmu, a za Oslo misle kao mi za Beograđane.
- Zašto vi ne dođete da živite u Beogradu?
- EEEE za to bi trebalo da budem političar, a ja sam dobar čovek, ne mogu da trpim šofera, sekretaricu i ljubavnicu. Svaki dan na naslovnim stranama novina, otvaram i zatvaram dnevnik. Ne, ne., pa da oguglam ko ciganski konj na bubanj. Ja si volim moj Niš.
Nego da se mi slikamo sa vama i da pokažemo gostima grad. Samo imamo uslov , nemoj da se ukrutimo ko drvena Marija, osmeh na sliku mora da govori sve jezici čak i Norveški. Da ne bude „U kući mečka, a na ulicu bubulečka“
- Dižite ruke da se vidi da se super provodimo, hoću da vidim osmeh nemoj da ponavljam sto puta. Oni naši što rmbače po Nemačku i Kanadu da vide kako nam je dobro. Odma" stavljaj na facebook. Individualno dobro stojimo, a to što nam je zakržljala društvena svest i što su nam hodnici prljavi to se ne vidi.
- Dobar dan, ja sam Maja, ...
- Vi ste, pazi Miro , vodi računa, moramo da pričamo pravilo sa Beograđani, će nam se smeju.
- Odakle ste?
- MI smo iz Niš, ovo su naši gosti iz Norvešku, ček" bre da se ispravim iz Norveške se kaže, iskida se živ vodeći račun šta ću kažem. Ovo su naši prijatelji , ovo je šejk Nils i njegova žena Lin koju mi iz milošte zovemo Linče. Zovemo ga šejk jer imaju naftu , pa su besni od pare, to je isto kao da smo mi našli rudnik sa zlato isto bi tako poludeli. Mi bi azdisali.
- Ja sam Kosta kao Konstantin Veliki , ma sve se slaže. Ovo je moja ženče. Da vas zamolim , nemojte da masirate gosti sa našeg Kostu Nišliju. Oni nemaju pojma ko je to, niti ih interesuje. Njih najviše interesuje kako se pravi rakija, slatko i roštilj. Da li možemo to negde da vidimo kako se prave naša jela?
- Nažalost ne možemo
- Beograđani! Ništa si ne znate, hoćete da živite samo od priče. Šteta, ja sam mislio da ste vi moderni i da znate to da pokažete gostima , mi sa juga mora da vas učimo.
Ja ne znam šta ćete vi da pričate, ali ja sam objasnio mojim gostima kako funkcioniše život u Srbiji. Ovako. To je kao da nosiš tesne cipele na primer, broj 39 a obuvaš broj 37 i sve se praviš da ti dobro stoje, a kad ih izuješ kao da si se ponovo rodio.
Oni se ljudi siti ismejaše sa nama , mi smo samo bili normalni, a oni se smeju ko lud na brašno. Sve su običaje naučili , sa nama barabar piju kafu, onda nam Linče gleda u šolju. Ja joj kažem što bolje lažeš bolja si vračara. Naučili da igraju tablić. Mi njima izgledamo totalno egzotično, ko iščezla vrsta. Oni kažu da smo topli ljudi, a mi to i ne primećujemo. Da li to kažu pijani ili trezni niko ne zna. Da vole čašicu, vole. Nije mi žao što više zarađuju, već što može da popije više od mene. To je da čovek ne poveruje.
- Šta kažu vaši gosti, imamo li mi neku manu?
- Mnogo pušimo, ko Turci.
Oni žive u Trondhajmu, a za Oslo misle kao mi za Beograđane.
- Zašto vi ne dođete da živite u Beogradu?
- EEEE za to bi trebalo da budem političar, a ja sam dobar čovek, ne mogu da trpim šofera, sekretaricu i ljubavnicu. Svaki dan na naslovnim stranama novina, otvaram i zatvaram dnevnik. Ne, ne., pa da oguglam ko ciganski konj na bubanj. Ja si volim moj Niš.
Nego da se mi slikamo sa vama i da pokažemo gostima grad. Samo imamo uslov , nemoj da se ukrutimo ko drvena Marija, osmeh na sliku mora da govori sve jezici čak i Norveški. Da ne bude „U kući mečka, a na ulicu bubulečka“
Нема коментара:
Постави коментар