Ako me pitate kako zamišljam srećnog čoveka, rekla bih da ga zamišljam kao osobu iz Australije. Zašto? Zato što oni u svakoj prilici kažu:
- Dobro je! Ovo je novo iskustvo.
Sedim u restoranu sa gostima. Ćaskamo.
- Mi, u Australiji uvek kasnimo, jer jurnjava sa jednog mesta na drugo je naš način razbijanja dosade. Vi, ako ne žurite, izmislite da ste u žurbi, da bi podigli adrenalin. Ništa nije tako važno dok je sunce sija i to nas čini neodgovornim.
- Ja nikako ne kasnim
- Ja ne čekam nikoga ko kasni
- To je nama u genima, znamo da nas kao doseljenike niko nije čekao, već smo bili prepušteni sami sebi.
- Da li znate tu priču?
- Koju?
- O doseljenicima
- Ispričaj Maji nezvaničnu verziju, zvaničnu možete naći u knjigama i na internetu
- Druga polovina 18. veka, engleski kriminalci, ubice i prostitutke na sudu.
Sudija kaže:
-Ti si loš primer za okruženje, sve što si uradio je loše, tvoja dela po Bibliji su greh, ti si veliki grešnik. Zbog toga te osuđujemo na smrt.
Tada ustaje lokalni sveštenik i kaže:
- Kao Boga vas preklinjem, mi nemamo više mesta gde da sahranimo pokojnike, a greh je da ih spaljujemo, jednino što možemo je da ih pošaljemo na neko daleko ostrvo. Svi su čuli za to ostrvo.
- Mislite ako dođu do tamo?
- Ako dođu, to je božija volja, a ako ne, neka im je pokoj duše
Sudija će na to:
- To isto važi i za gospođe koje se nemoralno ponašaju i šire polne bolesti među poštenim ljudima. Njih treba proterati, ako već nemamo mesta gde da ih sahranimo.
Jedna od žena kaže:
- Ubijte me, ali neću da idem na neko ostrvo gde je Bog rekao laku noć...
- Žao nam je, to je konačna odluka, mora da bude sprovedena u najkraćem roku
I tako su naše prabake i pradeke naselile Australiju. Ali to nije moj slučaj.''
- To svi Australijanci kažu, To nije moj slučaj, to se nekom drugom desilo, meni ne
- Ali svi se vraćaju korenima. Australijanci se školuju u Britaniji, ali opet se vraćaju kući, jer se u Engleskoj niko ne smeje
- Kako to da se niko ne smeje, pitam ja
- Oni se ne smeju, jer neće da pokažu svoje krive i ružne zube. Takav im je izgovor.
Počinju da imitiraju način na koji Englezi pričaju nepokazujući zube.
...
Sa gostima se vraćam iz Topole ka Beogradu. Na izlazu iz Mladenovca, na krivini, pukla je guma na mini busu.
Već zamišljam goste iz Japana i njihovog tur-lidera koji u tom trenutku zove Japan da interveniše kako je to moglo njima da se desi!
Izlazimo iz busa, i posle tri minuta, prilazi nam čovek koji stanuje u blizini i pita vozača:
- Majstore, je l' treba pomoć?
- Ne, hvala, mogu sam, nije mi prvi put
- Eto, kažem ja, loši putevi kod nas,, sve rupa do rupe, kako guma da ne puke?! Odakle ste vi?
- Ja sam iz Beograda, a ovo su moji gosti iz Australije
- Vi ste naša, a šta li će ovi ljudi da misle o nama? Baš mi je žao! Oni sada pričaju da smo mi Indijanci.
Prilazi gostima i na lošem engleskom im kaže:
- Rods hiar bed, (sa izrazom lica poput gađenja), zaboravio sam kako se kaže rupa,
bat, hajvej veri gud, pokazujući palac.
- Du ju vont kofi?
- Ne, hvala, gosti odgovaraju
- Imam sok od zove, ja sam ga pravio.
Prilazi nam njegova žena.
- Biljo! donesi sok za ove ljude. Kuku nama, šta će ovi ljudi da pričaju o nama kada dođu kući. Vidi ovog pegavog što je smešan. Nisam video pegavijeg čoveka! Jesu li svi Australijanci ovako pegavi?
Biljana donosi sok u čašama, a sin nosi pitu sa sirom.
- Evo, da probaju moju pitu, ja sam pravila, kore su kupovne, a sir je od moje mame, domaći!
Svako je dobio po čašu soka od zove, a gosti su se poslužili i pitom.
- Odličan vam je sok i pita
- Aj mejk it, pokazujući rukom na sebe. Dobar sam, nisam zaboravio engleski, nisam ga pričao od srednje škole.
- Možemo da krenemo, promenio sam gumu
- Biljo, daj majstoru sok i pitu!
- Hvala vam puno, jako ste ljubazni, kakvo iskustvo! Doviđenja.
- Znao sam da će da im se sviđa, nema Biljine pite u Australiji.
Kada smo ušli u autobus gosti su mi rekli:
- Kako topao čovek, blago Vama, ne živite u otuđenom društvu, a toga niste svesni.
- Dobro je! Ovo je novo iskustvo.
Sedim u restoranu sa gostima. Ćaskamo.
- Mi, u Australiji uvek kasnimo, jer jurnjava sa jednog mesta na drugo je naš način razbijanja dosade. Vi, ako ne žurite, izmislite da ste u žurbi, da bi podigli adrenalin. Ništa nije tako važno dok je sunce sija i to nas čini neodgovornim.
- Ja nikako ne kasnim
- Ja ne čekam nikoga ko kasni
- To je nama u genima, znamo da nas kao doseljenike niko nije čekao, već smo bili prepušteni sami sebi.
- Da li znate tu priču?
- Koju?
- O doseljenicima
- Ispričaj Maji nezvaničnu verziju, zvaničnu možete naći u knjigama i na internetu
- Druga polovina 18. veka, engleski kriminalci, ubice i prostitutke na sudu.
Sudija kaže:
-Ti si loš primer za okruženje, sve što si uradio je loše, tvoja dela po Bibliji su greh, ti si veliki grešnik. Zbog toga te osuđujemo na smrt.
Tada ustaje lokalni sveštenik i kaže:
- Kao Boga vas preklinjem, mi nemamo više mesta gde da sahranimo pokojnike, a greh je da ih spaljujemo, jednino što možemo je da ih pošaljemo na neko daleko ostrvo. Svi su čuli za to ostrvo.
- Mislite ako dođu do tamo?
- Ako dođu, to je božija volja, a ako ne, neka im je pokoj duše
Sudija će na to:
- To isto važi i za gospođe koje se nemoralno ponašaju i šire polne bolesti među poštenim ljudima. Njih treba proterati, ako već nemamo mesta gde da ih sahranimo.
Jedna od žena kaže:
- Ubijte me, ali neću da idem na neko ostrvo gde je Bog rekao laku noć...
- Žao nam je, to je konačna odluka, mora da bude sprovedena u najkraćem roku
I tako su naše prabake i pradeke naselile Australiju. Ali to nije moj slučaj.''
- To svi Australijanci kažu, To nije moj slučaj, to se nekom drugom desilo, meni ne
- Ali svi se vraćaju korenima. Australijanci se školuju u Britaniji, ali opet se vraćaju kući, jer se u Engleskoj niko ne smeje
- Kako to da se niko ne smeje, pitam ja
- Oni se ne smeju, jer neće da pokažu svoje krive i ružne zube. Takav im je izgovor.
Počinju da imitiraju način na koji Englezi pričaju nepokazujući zube.
...
Sa gostima se vraćam iz Topole ka Beogradu. Na izlazu iz Mladenovca, na krivini, pukla je guma na mini busu.
Već zamišljam goste iz Japana i njihovog tur-lidera koji u tom trenutku zove Japan da interveniše kako je to moglo njima da se desi!
Izlazimo iz busa, i posle tri minuta, prilazi nam čovek koji stanuje u blizini i pita vozača:
- Majstore, je l' treba pomoć?
- Ne, hvala, mogu sam, nije mi prvi put
- Eto, kažem ja, loši putevi kod nas,, sve rupa do rupe, kako guma da ne puke?! Odakle ste vi?
- Ja sam iz Beograda, a ovo su moji gosti iz Australije
- Vi ste naša, a šta li će ovi ljudi da misle o nama? Baš mi je žao! Oni sada pričaju da smo mi Indijanci.
Prilazi gostima i na lošem engleskom im kaže:
- Rods hiar bed, (sa izrazom lica poput gađenja), zaboravio sam kako se kaže rupa,
bat, hajvej veri gud, pokazujući palac.
- Du ju vont kofi?
- Ne, hvala, gosti odgovaraju
- Imam sok od zove, ja sam ga pravio.
Prilazi nam njegova žena.
- Biljo! donesi sok za ove ljude. Kuku nama, šta će ovi ljudi da pričaju o nama kada dođu kući. Vidi ovog pegavog što je smešan. Nisam video pegavijeg čoveka! Jesu li svi Australijanci ovako pegavi?
Biljana donosi sok u čašama, a sin nosi pitu sa sirom.
- Evo, da probaju moju pitu, ja sam pravila, kore su kupovne, a sir je od moje mame, domaći!
Svako je dobio po čašu soka od zove, a gosti su se poslužili i pitom.
- Odličan vam je sok i pita
- Aj mejk it, pokazujući rukom na sebe. Dobar sam, nisam zaboravio engleski, nisam ga pričao od srednje škole.
- Možemo da krenemo, promenio sam gumu
- Biljo, daj majstoru sok i pitu!
- Hvala vam puno, jako ste ljubazni, kakvo iskustvo! Doviđenja.
- Znao sam da će da im se sviđa, nema Biljine pite u Australiji.
Kada smo ušli u autobus gosti su mi rekli:
- Kako topao čovek, blago Vama, ne živite u otuđenom društvu, a toga niste svesni.
