Ljudi imaju različite želje i potrebe. Mi se trudimo da razumemo druge, ali nam loše ide. Ne shvatamo onoliko koliko bi oni želeli. Svi imaju različito viđenje na istu stvar. U jednom zatvorenom društvu, kao što je Srbija, gde nema "upliva" drugih kultura i stranci koji žive ovde su neprimetni, mislimo da je kod nas sve loše, jer ne možemo da sagledamo sebe u odnosu na druge. Dominacija lokalnog stanovništva u Srbiji koja ima staromodne poglede na svet, predstavlja oklop kojim se branimo krijući svoju skromnost u životnoj svakodnevici. Ne znamo drugačije i mislimo da je to najbolji način.
Znam, ne putujete nigde, jer ne možete da priuštite kupovinu poklona za familiju, prijatelje, komšije. Ostajete kod kuće. Ne idete ni do Novog Sada, jer tamo nemate ni kumove, ni rodbinu, ni kolege. Ovakav primitivan stav vas je dotukao. Ponos upropastio. Ali, to i dalje ne pokazujete drugima. Maštate o odlasku na jug Francuske da vidite polja lavande, iznajmite kuću pored mora, vozite bicikl, pecate. Pravite se da razumete dvosmislenost u nekom tekstu. Želite da pevate u crkvenom horu, kao vaš deda sa očeve strane. Lenji ste. Ništa ne preduzimate i tako se vrtite u krug. Mrzite samog sebe. Cinični ste. Čitate samo loše vesti. Širite negativnu energiju. Kritike, koje vam upućuju ukućani, ignorišete. Od silnog nezadovoljstva i bezidejnosti, cinizam vas je upropastio. Ali i dalje se hvalite da ste fakultet završili na vreme. To je vaš poslednji adut.
Prethodnog dana, saznali ste da je preminuo komšija, domar u zgradi, predsednik kućnog saveta. On je brinuo o krečenju ulaza, tužbama upućenih elektro distribuciji, zajedničkim troškovima. Njegova supruga vas je zamolila da vi napišete govor i pročitate na sahrani. Nemate srca da odbijete, ali vam nije ni do kakvog govora, glava vas je zabolela u istoj sekundi. Zanemeli ste. Supruga vas pita
- Šta ćeš sada?
- Ne znam.
Odlazite do grada da se prošetate i skupite snage, tako izbegavate svađu i nesporazume sa ukućanima.
Šetate zabačenim ulicama Dorćola, tražeći neke prečice da bi stigli do Dunavskog keja. U nekom polu mraku, sasvim slučajno, srećete ljubav iz studentskih dana. Osećate se samouvereno uz pomisao: "Ovo je bila moja ženska! Najbolje noge u krugu dvojke". Jeza vas hvata.
- Zdravo, otkud ti ovde?
- U ovoj zgradi radim, trenutno sam na zameni. Koleginica mi je na odmoru, inače sam u Zemunu.
Onda traje trenutak tišine.
- Drago mi je.
- Da znaš da sam te juče pominjala. Setila sam se našeg nastupa sa horom kada smo pevali u Banja Luci starogradske pesme
- Sećam se, pevali smo zajedno "Tiho noći"
- Evo, ide mi bus, ćao, vidimo se, žurim!
Nije vam bilo jasno zašto vi morate da idete na sahranu i da držite govore o prolaznosti života, ali ste u sekundi shvatili da ljubav menja sve, i da ovakav osećaj odavno niste imali.
...
Dobio sam čast da održim oproštajni govor ovom dobrom i poštenom čoveku, koji nas je napustio. Dugo sam razmišljao kako da započnem i šta da kažem, jer ja sam inženjer koji ne ume sa rečima. Imam tremu i bojim se da nešto neću reći, ili da ću zaboraviti. Ali, zato želim da se ovom čoveku zahvalim za sve što je za nas učinio pesmom "Tiho noći", jer to, trenutno, najbolje znam. Molim vas da mi se pridružite.
...
- Dobar dan. Mi smo Mike i Frida. Želimo da se dogovorimo oko obilaska grada. Mi nismo standardni turisti. Imamo želju da vidimo zone koje nisu turističke. Ovde smo dva dana i imamo želju da posetimo lokalnu crkvu, zatim da probamo hleb i na kraju da vidimo lokalno groblje. Vi nam trebate, jer treba da prevedete epitafe. Tu piše sve što ste hteli da kažete, a niste rekli.
To je zahtev gostiju i moram da se prilagodim. To je deo posla. Zahtev za odlazak na groblje, dešava mi se prvi put i ne razumem razlog. Već mi se vrti slika u glavi izbledelih slova na nadgrobnim spomenicima, pasa lutalica, Cigani koji su se tu "kao" slučajno zatekli, napukli grobovi, prosuto žito i vino, ostaci od sveće, korov, skoro zaboravljeno mesto.
- Da li znate zašto želimo da posetimo baš ova mesta? Da li ste o tome razmišljali?
- Ne, nisam.
- Mi to obilazimo u svim mestima gde putujemo
- Treba probati hleb, jer to je čovekova duhovnost, tačnije ljudi koji žive ovde.
- Crkva predstavlja vašu nadu u budućnost.
- A groblje, pitam ja.
- Na groblje treba ići zato što ljudima treba opraštati, a to tek shvatite kada tamo dođete.
Znam, ne putujete nigde, jer ne možete da priuštite kupovinu poklona za familiju, prijatelje, komšije. Ostajete kod kuće. Ne idete ni do Novog Sada, jer tamo nemate ni kumove, ni rodbinu, ni kolege. Ovakav primitivan stav vas je dotukao. Ponos upropastio. Ali, to i dalje ne pokazujete drugima. Maštate o odlasku na jug Francuske da vidite polja lavande, iznajmite kuću pored mora, vozite bicikl, pecate. Pravite se da razumete dvosmislenost u nekom tekstu. Želite da pevate u crkvenom horu, kao vaš deda sa očeve strane. Lenji ste. Ništa ne preduzimate i tako se vrtite u krug. Mrzite samog sebe. Cinični ste. Čitate samo loše vesti. Širite negativnu energiju. Kritike, koje vam upućuju ukućani, ignorišete. Od silnog nezadovoljstva i bezidejnosti, cinizam vas je upropastio. Ali i dalje se hvalite da ste fakultet završili na vreme. To je vaš poslednji adut.
Prethodnog dana, saznali ste da je preminuo komšija, domar u zgradi, predsednik kućnog saveta. On je brinuo o krečenju ulaza, tužbama upućenih elektro distribuciji, zajedničkim troškovima. Njegova supruga vas je zamolila da vi napišete govor i pročitate na sahrani. Nemate srca da odbijete, ali vam nije ni do kakvog govora, glava vas je zabolela u istoj sekundi. Zanemeli ste. Supruga vas pita
- Šta ćeš sada?
- Ne znam.
Odlazite do grada da se prošetate i skupite snage, tako izbegavate svađu i nesporazume sa ukućanima.
Šetate zabačenim ulicama Dorćola, tražeći neke prečice da bi stigli do Dunavskog keja. U nekom polu mraku, sasvim slučajno, srećete ljubav iz studentskih dana. Osećate se samouvereno uz pomisao: "Ovo je bila moja ženska! Najbolje noge u krugu dvojke". Jeza vas hvata.
- Zdravo, otkud ti ovde?
- U ovoj zgradi radim, trenutno sam na zameni. Koleginica mi je na odmoru, inače sam u Zemunu.
Onda traje trenutak tišine.
- Drago mi je.
- Da znaš da sam te juče pominjala. Setila sam se našeg nastupa sa horom kada smo pevali u Banja Luci starogradske pesme
- Sećam se, pevali smo zajedno "Tiho noći"
- Evo, ide mi bus, ćao, vidimo se, žurim!
Nije vam bilo jasno zašto vi morate da idete na sahranu i da držite govore o prolaznosti života, ali ste u sekundi shvatili da ljubav menja sve, i da ovakav osećaj odavno niste imali.
...
Dobio sam čast da održim oproštajni govor ovom dobrom i poštenom čoveku, koji nas je napustio. Dugo sam razmišljao kako da započnem i šta da kažem, jer ja sam inženjer koji ne ume sa rečima. Imam tremu i bojim se da nešto neću reći, ili da ću zaboraviti. Ali, zato želim da se ovom čoveku zahvalim za sve što je za nas učinio pesmom "Tiho noći", jer to, trenutno, najbolje znam. Molim vas da mi se pridružite.
...
- Dobar dan. Mi smo Mike i Frida. Želimo da se dogovorimo oko obilaska grada. Mi nismo standardni turisti. Imamo želju da vidimo zone koje nisu turističke. Ovde smo dva dana i imamo želju da posetimo lokalnu crkvu, zatim da probamo hleb i na kraju da vidimo lokalno groblje. Vi nam trebate, jer treba da prevedete epitafe. Tu piše sve što ste hteli da kažete, a niste rekli.
To je zahtev gostiju i moram da se prilagodim. To je deo posla. Zahtev za odlazak na groblje, dešava mi se prvi put i ne razumem razlog. Već mi se vrti slika u glavi izbledelih slova na nadgrobnim spomenicima, pasa lutalica, Cigani koji su se tu "kao" slučajno zatekli, napukli grobovi, prosuto žito i vino, ostaci od sveće, korov, skoro zaboravljeno mesto.
- Da li znate zašto želimo da posetimo baš ova mesta? Da li ste o tome razmišljali?
- Ne, nisam.
- Mi to obilazimo u svim mestima gde putujemo
- Treba probati hleb, jer to je čovekova duhovnost, tačnije ljudi koji žive ovde.
- Crkva predstavlja vašu nadu u budućnost.
- A groblje, pitam ja.
- Na groblje treba ići zato što ljudima treba opraštati, a to tek shvatite kada tamo dođete.
Нема коментара:
Постави коментар