Neke stravi u životu su neočekivane , dese se van kontrole, želje, namere. Takve su i turističke ture. To je deo posla. Volim da radim sa gostima iz Italije. Kada bi me pitali zašto, ne bih tačno znala da vam kažem ali verovatno zato što se sa njima najviše smejem, ali to nije pravilo. To je kao da pričate o poznanicima koji su vedri duhom.
Radila sam sa gostima iz Italije pet dana po Srbiji, tačnije sa Kalabrezima. Oni za sebe kažu:
-Mi smo južnjaci, uvek smo direktni i iskreni, nismo kao na primer Torinjani, za njih se kaže da su lažno ljubazni i prefrigani , od njih se čuvajte. Mi smo bezopasni, kada vam ja kažem.
Volim njihova banalna pitanja
- Maja mi imamo jedno pitanje za vas, ali ne želimo da vas povredimo
- Recite
- Zašto je ova zgrada ovako ružna, ko je bio njen arhitekta? (pokazuju na zgradu pošte u Takovskoj)
Ova se zgrada ne uklapa u prostornu celinu , totalna disharmonija. Ko je arhitekti dozvolio da podigne ovu zgradu ?
Sva sreća arhitekta je već odavno pokojni, inače bi nadrljao od mog turiste.
Posle njegovih reči supruga mu kaže
- Sram te bilo! Kako to možeš da pitaš? To nije lepo! Šta se to tebe tiče?!
Tako nastaje prepirka u kojoj niko neće da popusti . Onda ja moram da intervenišem i mirim "zaraćene strane"
- Slažem se sa vama, ni meni se ne sviđa, sve je u redu svaka dobronamerna kritika je pozitivna.
Drugi gost mi kaže
- Kod nas na televiziji puno pričaju naročito bez veze, ja samo gledam filmove i serije. Moram da vam priznam da vi Maja imate lik, oči, usne kao Serena Grandi. Ona je poznata Italijanska glumica osamdesetih.
Mislim u sebi "Mogu misliti" šta turistima sve pada na pamet.
Ono što mi je najdraže kod južnjaka to je spremnost za pesmom u svakom slučaju
- Da li ste čuli pesmu "Non vivo piu senza te"
- Nisam
- Hajde da otpevamo zajedno da Maja čuje ovu pesmu
Dok mi pevaju osećam se kao talas koji dolazi i vraća se na čistinu. Na taj način mi daju do znanja da im prija moje prisustvo nepogrešivo "gađajući" moj muzički ukus. Prave polukrug oko mene , plješću rukama prateći ritam, ponavljajući refren po nekoliko puta uz obavezni aplauz na kraju.
...
Bila je nedelja 20. april 2014. Toga dana katolici i pravoslavci slavili su Uskrs istoga dana.
Četvrti dan ture po Srbiji , po planu je bili poseta Novom Sadu, Petrovaradinu, Sremskim Karlovcima i manastiru Krušedol.
Kada smo bili u Sremskim Karlovcima čula sam glas jedne gošće:
- Maja pogledajte rode!. Tamo gde žive rode tamo su dobri ljudi, oni kod nas donose bebe, jel" i kod vas? U tom trenutku cela grupa prstom prati let rode , jer oni nemaju problem kada pokažu prstom u nekoga ili nešto kao što je to kod nas slučaj. Sve je ličilo na scenu nekog Bertolučijevog filma.
Tu smo imali ručak i u toku ručka gost me pita:
- Mi za vas imamo jedno delikatno pitanje
- Izvolite
- Mi svakog leta idemo u Hrvatsku na more i znamo šta oni kažu o vama. Voleli bih da čujemo šta vi imate da kažete o vašim odnosima sa njima nekada i sada.
- Naš odnos sa Hrvatima je kao odnos između bivših ljubavnika. Zar vi očekujete od žene kao što sam ja da loše priča o bivšem ljubavniku. To ne dolazi u obzir. Ali ako moj bivši ljubavnik loše priča o meni, to je već njegov problem.
Ovaj odgovor uvek dajem na ovakvo pitanje imajući u vidu izreku: "Ne pogani čoveka što ulazi u usta, nego što izlazi iz usta, to ga čini poganim pred strancima" Koliko energije bi mi ta priča oduzela kada bi nešto loše rekla.
Posle ručka krenuli smo put manastira Krušedol. Italijanski rafinisani ukus za estetiku me svaki put pozitivno iznenadi. Vole da posećuju naše manastire jer cene Hrišćanske vrednosti, ponavljajući po nekoliko puta da je Hrišćanstvo osnova Evropske kulture. Bez obzira na životnu dob i obrazovanje Italijani za sebe kažu:
- Mi smo istoričari umetnosti amateri. I stvarno je tako. Posle posete Krušedolu po planu se vraćamo za Beograd. U autobusu posle dva kilometra tur lider mi kaže:
- Vi ste rekli da ovde ima 16 manastira. Bilo bi dobro da vidimo još jedan.
Tura po programu je završena i nije mi se ta ideja svidela, jer sam htela da to Uskršnje popodne provedem sa ukućanima. Ali on i grupa su insistirali da posetimo prvi sledeći manastir uz put. Pomislila sam "Ovi Italijani su majstori improvizacije". Priznajem, nije mi se išlo, bila sam umorna, nisam ni slutila da će narednih sat vremena biti najjači utisak koji sam ikada imala u mojoj vodičkoj karijeri. Prvi najbliži manastir bio je Velika Remeta. Ovo je manastir koga posećuje lokalno stanovništvo i nije u turističkoj ponudi za strane turiste. Kada kažem reč manastir pomislim na mir, spokoj, cvrkut ptica, miris četinara spolja i tamjana unutra. Baš tako je na ovom mestu.
Toga dana učila sam moje goste da na srpskom kažu Hristos Voskrese, Vaistinu Voskrese i baš ovde na ovom mestu su ponovili bez poteškoća.
Kada smo stigli na ulazu smo dobili po jedno crveno jaje. Prišla sam prvom monarhu na koga sam naišla i rekla mu:
- Hristos Voskrese, Ja sam vodič, a ovo su moji gosti iz Italije
- Hvala Bogu da i kod nas stranci dođu. Kažete Italijani, uđite na druga vrata levo, tu je naš Iguman Stefan. Recite mu da imate goste iz Italije, biće mu drago.
Kada sam ušla u njegovu prostoriju zamolila sam ga da pozdravi moje goste iz Italije.
- Italijani, Hvala Bogu, ima Boga, došli su mi na Vaskrs. Doći ću, sačekajte me u crkvi.
Nije prošlo dugo Iguman je ušao u crkvu i rekao.
- Pomaže Bog, danas je veliki praznik i vama i nama želim srećan Uskrs uz pozdrav Hristos Voskrese . Nadam se da ćemo i u buduće kao i danas slaviti isti dan. Prava vera je vera u jednoga Boga , Tvorca neba i zemlje i svega vidljivog i nevidljivog. Bog je Biće bez početka i bez kraja. On je Duh koji se ne vidi, ali je svuda prisutan, sve vidi, sve zna, sve može, o svemu brine. Bog je pun ljubavi prema svim ljudima i svima stvorenjima. Želim da vam kažem da sam danas blagosloven vašim dolaskom u manastir u kojem sam ja Iguman. Za mene je ovo Božije proviđenje. Zahvalan sam Bogu. Ja sam se molio Bogu da vi dođete i evo došli ste na Uskrs.
Dok sam prevodila bila sam zbunjena pitajući se "o čemu Iguman priča"?!
- Ja sam poreklom iz jednog sela u Hercegovini koji je u vreme II svetskog rada bio pod Italijanskom okupacijom. I upravo Italijanski vojnici su spasili moje roditelje od Ustaškog pokolja. Ja sam vas čekao da dođete u moj manastir i da vam se na tome zahvalim. Ja sam znao da ćete vi doći ali nisam znao kada. Bog je uslišio moje molitve.
U tom momentu moj glas je počeo da podrhtava i imala sam osećaj kao da lebdim i da posmatram da se sve ovo nekom drugom dešava, a ne meni. Emocija je bila jaka i svi smo počeli da plačemo. Moje osećanje bilo je lično jer upravo je ispričana priča mog svekra koji je imao isto iskustvo sa Italijanskom vojskom kao Iguman
- Molim vas da idemo do trpezarije i pozivam vas da se poslužite vinom i medom.
Svi su dobili monografiju manastira na poklon. Pozdravili smo se i krenuli ka Beogradu. Uz put mi je prišao jedan gost tražeći da napišem adresu manastira ćirilicom, jer želi da na srpskom napiše pismo Igumanu i zahvali mu na njegovoj toploj dobrodošlici, časti i dostojanstvu.
Radila sam sa gostima iz Italije pet dana po Srbiji, tačnije sa Kalabrezima. Oni za sebe kažu:
-Mi smo južnjaci, uvek smo direktni i iskreni, nismo kao na primer Torinjani, za njih se kaže da su lažno ljubazni i prefrigani , od njih se čuvajte. Mi smo bezopasni, kada vam ja kažem.
Volim njihova banalna pitanja
- Maja mi imamo jedno pitanje za vas, ali ne želimo da vas povredimo
- Recite
- Zašto je ova zgrada ovako ružna, ko je bio njen arhitekta? (pokazuju na zgradu pošte u Takovskoj)
Ova se zgrada ne uklapa u prostornu celinu , totalna disharmonija. Ko je arhitekti dozvolio da podigne ovu zgradu ?
Sva sreća arhitekta je već odavno pokojni, inače bi nadrljao od mog turiste.
Posle njegovih reči supruga mu kaže
- Sram te bilo! Kako to možeš da pitaš? To nije lepo! Šta se to tebe tiče?!
Tako nastaje prepirka u kojoj niko neće da popusti . Onda ja moram da intervenišem i mirim "zaraćene strane"
- Slažem se sa vama, ni meni se ne sviđa, sve je u redu svaka dobronamerna kritika je pozitivna.
Drugi gost mi kaže
- Kod nas na televiziji puno pričaju naročito bez veze, ja samo gledam filmove i serije. Moram da vam priznam da vi Maja imate lik, oči, usne kao Serena Grandi. Ona je poznata Italijanska glumica osamdesetih.
Mislim u sebi "Mogu misliti" šta turistima sve pada na pamet.
Ono što mi je najdraže kod južnjaka to je spremnost za pesmom u svakom slučaju
- Da li ste čuli pesmu "Non vivo piu senza te"
- Nisam
- Hajde da otpevamo zajedno da Maja čuje ovu pesmu
Dok mi pevaju osećam se kao talas koji dolazi i vraća se na čistinu. Na taj način mi daju do znanja da im prija moje prisustvo nepogrešivo "gađajući" moj muzički ukus. Prave polukrug oko mene , plješću rukama prateći ritam, ponavljajući refren po nekoliko puta uz obavezni aplauz na kraju.
...
Bila je nedelja 20. april 2014. Toga dana katolici i pravoslavci slavili su Uskrs istoga dana.
Četvrti dan ture po Srbiji , po planu je bili poseta Novom Sadu, Petrovaradinu, Sremskim Karlovcima i manastiru Krušedol.
Kada smo bili u Sremskim Karlovcima čula sam glas jedne gošće:
- Maja pogledajte rode!. Tamo gde žive rode tamo su dobri ljudi, oni kod nas donose bebe, jel" i kod vas? U tom trenutku cela grupa prstom prati let rode , jer oni nemaju problem kada pokažu prstom u nekoga ili nešto kao što je to kod nas slučaj. Sve je ličilo na scenu nekog Bertolučijevog filma.
Tu smo imali ručak i u toku ručka gost me pita:
- Mi za vas imamo jedno delikatno pitanje
- Izvolite
- Mi svakog leta idemo u Hrvatsku na more i znamo šta oni kažu o vama. Voleli bih da čujemo šta vi imate da kažete o vašim odnosima sa njima nekada i sada.
- Naš odnos sa Hrvatima je kao odnos između bivših ljubavnika. Zar vi očekujete od žene kao što sam ja da loše priča o bivšem ljubavniku. To ne dolazi u obzir. Ali ako moj bivši ljubavnik loše priča o meni, to je već njegov problem.
Ovaj odgovor uvek dajem na ovakvo pitanje imajući u vidu izreku: "Ne pogani čoveka što ulazi u usta, nego što izlazi iz usta, to ga čini poganim pred strancima" Koliko energije bi mi ta priča oduzela kada bi nešto loše rekla.
Posle ručka krenuli smo put manastira Krušedol. Italijanski rafinisani ukus za estetiku me svaki put pozitivno iznenadi. Vole da posećuju naše manastire jer cene Hrišćanske vrednosti, ponavljajući po nekoliko puta da je Hrišćanstvo osnova Evropske kulture. Bez obzira na životnu dob i obrazovanje Italijani za sebe kažu:
- Mi smo istoričari umetnosti amateri. I stvarno je tako. Posle posete Krušedolu po planu se vraćamo za Beograd. U autobusu posle dva kilometra tur lider mi kaže:
- Vi ste rekli da ovde ima 16 manastira. Bilo bi dobro da vidimo još jedan.
Tura po programu je završena i nije mi se ta ideja svidela, jer sam htela da to Uskršnje popodne provedem sa ukućanima. Ali on i grupa su insistirali da posetimo prvi sledeći manastir uz put. Pomislila sam "Ovi Italijani su majstori improvizacije". Priznajem, nije mi se išlo, bila sam umorna, nisam ni slutila da će narednih sat vremena biti najjači utisak koji sam ikada imala u mojoj vodičkoj karijeri. Prvi najbliži manastir bio je Velika Remeta. Ovo je manastir koga posećuje lokalno stanovništvo i nije u turističkoj ponudi za strane turiste. Kada kažem reč manastir pomislim na mir, spokoj, cvrkut ptica, miris četinara spolja i tamjana unutra. Baš tako je na ovom mestu.
Toga dana učila sam moje goste da na srpskom kažu Hristos Voskrese, Vaistinu Voskrese i baš ovde na ovom mestu su ponovili bez poteškoća.
Kada smo stigli na ulazu smo dobili po jedno crveno jaje. Prišla sam prvom monarhu na koga sam naišla i rekla mu:
- Hristos Voskrese, Ja sam vodič, a ovo su moji gosti iz Italije
- Hvala Bogu da i kod nas stranci dođu. Kažete Italijani, uđite na druga vrata levo, tu je naš Iguman Stefan. Recite mu da imate goste iz Italije, biće mu drago.
Kada sam ušla u njegovu prostoriju zamolila sam ga da pozdravi moje goste iz Italije.
- Italijani, Hvala Bogu, ima Boga, došli su mi na Vaskrs. Doći ću, sačekajte me u crkvi.
Nije prošlo dugo Iguman je ušao u crkvu i rekao.
- Pomaže Bog, danas je veliki praznik i vama i nama želim srećan Uskrs uz pozdrav Hristos Voskrese . Nadam se da ćemo i u buduće kao i danas slaviti isti dan. Prava vera je vera u jednoga Boga , Tvorca neba i zemlje i svega vidljivog i nevidljivog. Bog je Biće bez početka i bez kraja. On je Duh koji se ne vidi, ali je svuda prisutan, sve vidi, sve zna, sve može, o svemu brine. Bog je pun ljubavi prema svim ljudima i svima stvorenjima. Želim da vam kažem da sam danas blagosloven vašim dolaskom u manastir u kojem sam ja Iguman. Za mene je ovo Božije proviđenje. Zahvalan sam Bogu. Ja sam se molio Bogu da vi dođete i evo došli ste na Uskrs.
Dok sam prevodila bila sam zbunjena pitajući se "o čemu Iguman priča"?!
- Ja sam poreklom iz jednog sela u Hercegovini koji je u vreme II svetskog rada bio pod Italijanskom okupacijom. I upravo Italijanski vojnici su spasili moje roditelje od Ustaškog pokolja. Ja sam vas čekao da dođete u moj manastir i da vam se na tome zahvalim. Ja sam znao da ćete vi doći ali nisam znao kada. Bog je uslišio moje molitve.
U tom momentu moj glas je počeo da podrhtava i imala sam osećaj kao da lebdim i da posmatram da se sve ovo nekom drugom dešava, a ne meni. Emocija je bila jaka i svi smo počeli da plačemo. Moje osećanje bilo je lično jer upravo je ispričana priča mog svekra koji je imao isto iskustvo sa Italijanskom vojskom kao Iguman
- Molim vas da idemo do trpezarije i pozivam vas da se poslužite vinom i medom.
Svi su dobili monografiju manastira na poklon. Pozdravili smo se i krenuli ka Beogradu. Uz put mi je prišao jedan gost tražeći da napišem adresu manastira ćirilicom, jer želi da na srpskom napiše pismo Igumanu i zahvali mu na njegovoj toploj dobrodošlici, časti i dostojanstvu.
Нема коментара:
Постави коментар